Кад сам кроз полуотворена врата прислушкивао разговор родитеља. Чуо сам, да је Милан вратио пушку коју су му моји дали и отишао да стражаи са муслиманима. Стари је рекао, да сад сигурно знају да дјелимо оружје и да нам је свима глава у торби. Ту ноћ дуго нисам заспао и размишљао сам како ћу да им вратим за ту издају. Сутра дан кад сам изашао из куће и отишао на игралиште, сви су се одвојили од мене. Није им то био први пут, јер већ мјесецима се нисмо дружили. Они се нису играли са нама Србима, иако нас је било само тројица. Брат, ја и Далибор. Али тог дана је Далибор био са њима, док су мене избјегавали. Размишљао сам како да ударим Далибора и било ме је мало страх, јер је старији од мене три године. Мало сам се сабрао и пришао сам међу њих десетак. Зовнуо Далибора. Он се окренуо, а ја сам га напуцао шаком, да сам му избио зуб и расјекао усну. Док су се они сабрали, ја сам већ бјежао. Кренули су за мном. А ја сам знајући да у првом рову у касарни има пушка и да војник спава, прескочио ограду. Кад су је и они прекочили, узео сма пушку, репетирао и увалио уста Далибору. Сви су стали, а ја сам се ускурчио и Далибору псовао мајку издајничку. У секунди су истрчали војници и ови су се повукли. Одједном су почели да се скупљају сви муслимани и наравно Далиборов отац Милан и мајка Ранка, која је предводила линч на мене. Гламили су на мене и пријетили са оне стране ограде. Био сам у касарни потпуно сигуран и показивао им сердњи прст. А онда се појавио и мој стари. Ушао међу њих и упитао их шта се десило. Кад су му рекли шта је било. Он ми рече, да изађем из касарне и да се извинем Далибору и свима. Нисам хтио и он ме ошамарио. Они су учутали и смирили се. А ми смо се окренули и кренули кући. Чим смо одмакли десетак метара, стари ме загрлио и рекао ''Извини''. То му је био и први и задњи пут да ми се извинуо. Кад смо дошли кући и свима рекли шта је било, ђед је рекао, да под хитно морамо бјежат, а да мене прије мрака шаљу код тетке. Исти дан су ме спаковали и послали код тетке у Тиново, јер тамо је било више Срба. А сутра дан смо, мама, брат и ја, отишли конвојем за Будву. Од тог дана знам шта су издајници и како с њима треба. Нису ми успјели вратити, светили су се ђеду кад су га затворили и тукли га у тим њиховим казаматима. Највише Милан и брат му Бобан, те тако се доказали и задобили статус лојалних грађана БиХ. Али, ето, тај мој не баш промишљен потез спасио нас је вјероватне смрти или бар логора. А и стари се лакше спасио ослобошен бриге о нама. Те вам могу речи, да се нимало нисам промјенио за ових 30 година и да би имао исту реакцију на сваког ко ових дана не зна на којој је страни.