И опет једна непаметна.
На основу читања између редова изјава релевантних актера, те свега што се дешавало у предизборној кампањи, а нарочито у изборној ноћи и након ње, основано сумњам да је читаву ову игранку око резултата избора организовао лично Александар Вучић на осбову захтјева својих натчињених налогодаваца, уз подршку опозиције, дијела СНСД-а, ЦИК-а, а у наставку и Шмита, све са циљем елиминације Додика који је у западним круговима означен као путиновац, те као такав тег око врата и њима и Вучићу. На сцени није уклањање СНСД-а, већ.Додика, нако чега би се и СНСД поцијепао. Циљ је скинути тег око врата и довести проЕУропске опције које ће без поговора слиједити њихову агенду. Као што рекох, само закључујем, немам доказе и потврду тако и да ме не узимате здраво за готово.
Све ово може довести до неколико сценарија:
1. ЦИК потврђује резултате јер је разлика превелика. Сценарио у којем налогодавци и управљачи процесима не желе радикалнију дестабилизацију. Опозиција принуђена да прихвати.
2. ЦИК поништава и расписује нове изборе. Додик одбија, опозиција излази на улице. Долази до нереда. Исход неизвјесан.
3. Притиснут чињеницом да Вучић стоји иза свега Додик уз неколико маневара нерадо прихвата одлуку, повлачи се из политичког живота, замјењује га други кандидат.
У сваком случају не у ЕУ!
Припало ми је да браним оне ставове које нико не жели да брани и које нико да заузима неће. Својом вољом бирам омраженост и мјесто које будалама намјењују и остављају.
Докле год човјек живи просто, природно и спонтано његов став према животу је немогуће пољуљати. Тада главну ријеч води наслијеђе, води крв и оно што се од старих на руке прихватило. И то је морал који се не учи, о коме се не расправља, не дискутује. То тако треба и човјек тако дјелује без резервних мисли.
Живот престаје бити истински и исконски онда када се почиње трагати за његовим оправдањем у некој теорији. Када на површину испливају морали, естетике, двојбе, програми. Када се посумња у наслијеђе и почну да се траже разлози и сврхе. То је први јасан знак да је човјек изгубио себе.
Оно првобитно, просто и природно није свјесно себе, нити се умије артикулисати, али је исправно. Потоње, оно већ вјештачко и неприродно, профанизовано и лишено светости и тајновитност, што припада урбаним и образованим, ма колико било свјесно себе, а оно себе зна да дефинише и опише до у најмању цртицу (таквих се чувајте), никада није исправно и само доприноси даљем кварењу до потпуне пропасти.
Човјек је живио исконски управо онда када није било никаквих записа нити филозофија. У мрачна доба претсократског периода, доба Хераклита и још даље уназад. Као и у раном средњем вијеку, и у Илирику о коме се тако мало зна. Са записима почиње кварење, заборав и свака лажа.
Уђем неки дан у кафану, прогурам се до шанка. Наручио пиће, ракију за каву оженио, нешто се зајебавам с конобаром и гледам двојицу на метар од себе, затегли, оће се побију. У једном моменту закува. Гужва је то, метеж, не знаш ни ко кога хвата. Кад је прошло, ја кући пјешке, полако, а све осјећам нешта ме жуља на леђима док сам ишо. Уђем у кућу, онако у јакни у дневни боравак, мајка била будна, де реко погледај шта ме то жуља на леђима.
Прође она иза мене. Ајој, каже, црни сине па теби неко забо нож у леђа.
