UZAS STA NAM RADE

Сви ови што су отпали од нас, данас су добили легитимитет и потврду приче о геноцидним Србима и злој СПЦ.
Данас све то пије воде и лагано идемо да Јасеновац дамо за Сребреницу. Данас смо се одрекли истине о себи и почупали корјење у Старој Србији.
Данас смо постали, оно, што душмани зову Црква Србије, а ми вјерни народ Српском Православном Црквом.
Љут сам исто као кад смо издали Ђенерала и Радована. Можда и горе. Отпаст нећу све док ова екипа преслабих за рокенрол не доведе Папу у Београд.
А тад ће се морат свакако бјежат у шуму, јер и попови ће постат уважени чланови странке и хватат да вакцинишу. Па неће ми тешко пасти тај мој отпадлук, од како је зову душмани Цркве Србије. Мада вјерујем да има вјерних и да ће нас Господ због њих спасит од такве пропасти.
Али, кад се неко одрекне дијела свог тијела и свих мученика и страдалника и кад се да легитимитет лажи, ту иде брза пропаст. Нема истине гдје и трун лажи, то бар сви знамо. А лаж је да постоји Македонска нација и црква.
Можда сам највећи гупан и можда ништа не знам, али ми као народ смо овакве потезе плачали милионским жртвама, које смо заборављали по директиви безбожника.
Данас смо прекуцали сами себе и срушили дио куће коју смо градили скоро један миленијум. Али има наде, иду зла времена. Иду ратови и уздам се у Господа, да ће нас одржат до краја времена.
Макар под оном дуго најављиваном нам шљивом. Шљивом која је данас постала скоро па реалност и дио наше политике како црквене тако и државне. Снови свих наших душмана данас су почели да се остварују.
Напокон имамо отворени Балкан и лагано правимо кавез налик оном у обје Југославије.
Волио би да грјешим и да нисам у праву. И љут сам и тужан. Много глуп сам данас сам себи, јер поред оба ока и свега око себе што видим, нисам овакав потез наше Цркве очекивао.
А сваког теолога и свештеника, који ми буде прдио о томосима и црквеним правилима ћу без пардона одјебат, исто као оне из странке кад на врата дођу.

bolest

Драга браћо и сестре,
данас је тачно 7 година од почетка мог одласка са овог пропалог свијета. На ЦТ-у су ми тада откривене 3 огромне метастазе на јетри, а пар дана касније и примарни канцер на дебелом цријеву.
Од тада па до данас само Господ зна како и зашто ме је извлачио из небројено много ратова са овом ужасном, модерном болешћу.
Оно што ускоро слиједи је завршетак тог процеса одласка. Молим вас, само ми немојте трубити како ће бити боље и како сам ја кобајаги неки јунак. Вашим пророчким и докторским закључцима више ми одмажете него што помажете! Наравно да ја знам да ће бити боље и да ће свакако све бити у реду, јер знам коме се молим, коме се надам и кога волим изнад свега. Јесте, тијело је потпуно унакажено, мозак се бори да пронађе мир, али хвала Богу душа је чиста, исповјеђена и причешћена, спремна за давање одговора на Страшном Суду Христовом.
Памтим сваку битку али овако тешку још нисам доживио. Дакле стање је овакво: у болници сам због тегоба које трају већ мјесец дана и сваким даном су све теже. Од јетре ми је остао патрљак (само натекли лијеви режањ) у ком је нова метастаза од око 2,5цм. Жучни вод ми је у хаосу, имам жутицу и немормално висок билубибин, те високе трансаминазе и ЦРП. На плућима имам преко 30 метастаза у оба плућна крила, од којих је највећа пречника 4цм. Не могу да лежим на десном боку, трпим ужасне главобоље и невиђене болове у томе што је остало од јетре. Због свих тих болова сам нон-стоп на морфијуму и безброј других лијекова од којих ми је мука. Вода у стомаку, браон мокраћа, упорна, болна дијареја, и тако даље, и тако даље.. Надам се да је објашњење довољно.
Желим из дубине душе да се захвалим Господу Богу који ми дарова оволико искушење које може слободно, без трунке сујете да се назове мучеништво, а знамо да је узан пут и да само мученици заслужују Царство Небеско. Наравно, ја сам малецки, али ипак мученик.
Хвала од срца свима који су били уз мене, ближњима, мојој надљудској фирми "Партнер МКФ", мојој дивној породици, ближој и даљој, свим пријатељима, кумовима, комшијама, медицинском особљу, свештеницима, као и непријатељима.
Праштајте молим вас, а ја сам одавно свима све опростио!
За сам крај, мени можда најдраже парче музике и поезије коју вам остављам. Овакав текст и његово уклапање у овакву музику деси се евентуално једном у животу.

Гласник пропасти

Мјесто да нас Црква под својим окриљем наоружава и куражи, ко што је исламска заједница турке пред рат, ово њено руководство не да нам не дијели оружје него нам полне жлијезде одсјеца. Штроји.
Неки дан издадоше Македонију, а овамо што су већијем словима могли написали "РАДОСНА ВЕСТ"? Убјеђују нас како је то сјајан потез, муте воду, да ионако збланут и збуњен човјек не зна гдје је приспио и у шта гледа. Густа шума ко у изреци јеврејина шахисте Михаила Таља. Гледамо у црно, а агитпроп издајника у СПЦ нам виче бијело је, бијело.
Данас ми послаше објаву ђе испраћа лешину оног дрогираног латина у Сплит и држи слово како ће се заједно у рају срести дрогирани латин и његов ћаћа, а вјероватно и он шњима.
И сви шуте. Само сам ја будалетина која се једе, гризе и оглашава поводом свега тога. Није он џаба папи руку љубио. Кад погледам оне налицкане око њега мука ме ухвати. И данас су уопште сви налицкани, дотјерани, одјевени по моди, нашминкани, обријаних ногу и пазу'а, са сваком длаком под конац. Све педерлук освојио.
Предмрак ми на ум дође једно циганче, кад смо клали посјеке и шурили и оне длаке остале на земљи, а оно дошло скупља длаке и упиташе га шта то радиш каже: ,,Скупљам длаке од крмаће да направим ћеткицу за ликовно." Биједа је то црна, а само поглед на туђу муку и болест човјека смири и опасуљи.
Нама предлажем пост и покајање. Да кукамо мало над собом и над својим гријесима, јер их је пуно. Па кад Бог види да има да помогне коме, онда нека гледа шта ће са овога што се нашим патријархом зове.

izdajnik pope izdajnik nas vodi

Бар су неки од наших епископа погнули главу да својим очима не гледају сахрану Србије.
Нажалост, многи грађани то нису могли урадити и били су приморани да на РТС-у у ударном термину гледају како председник Србије угошћава патријарха српског и епископе СПЦ.
У председничком седишту на Андрићевом венцу од СПЦ затражена је помоћ да се грађани просветле због тешке ситуације у којој се налазе.
Баш је велики Иво Андрић записао:
"Толико је у животу ствари којих смо се бојали а само је требало живети."
Да, требало је живети али како поред ових изјава од пре само две године :
"Ако изађете из куће неће вам бити довољна Бежанијска коса, Лешће и Централно гробље."
Ко је због овог застрашивања народа одговарао...па...није нико.
Овде је очигледно реч о видовитости па иста особа на састанку са врхом СПЦ поручује да нас на јесен очекује период тежи и од 1944. године.
Не знам да ли мисли о искрцавању на Нормандију али знам да смо упали у издајничку машинерију већу и од времена Николе Пашића.
Луксузни аутомобили на паркингу, слуге са белим рукавицама и пуна трпеза не наговештавају баш таква тешка времена каква нам они предвиђају.
Ипак, порука са овог састанка била је јасна и гласна:
"Србија је једина земља у Европи која није увела санкције Русији, због чега се налази под великим притиском.
Такође нас притискају да распетљамо и косовско-метохијски чвор."
Рекао је ово први међу једнакима а патријарх додао да никад није ни сањао да ће доживети овако велике притиске.
На крају се захвалио председнику на одговорном понашању како би ова криза за грађане била што блажа.
Овако се понаша патријарх који је ту само да аминује, а на крају ће бити онако како газда каже.
Људи које служба постави на функцију, касније служби морају и да се одуже.
Ова фотографија доле је стварно језива и најбоље описује отпадништво и богоиздају.
Показује политичаре који ни за један празник нису у цркви али опет све редом постројавају.
Додуше, какви су, једни друге и заслужују.
Али постоји и нешто горе...
То да је председник у једном делу приче и у праву, стварно нас чека тежак период али само због наставка глобалне приче која се вуче преко ковйда, рата у Украјини и наставка будућих криза.
Све остало је припремање терена због великих издаја због којих су и доведени ту где јесу.
Како је могуће да смо од априла и економског тигра, већ у мају се вратили до кризе из '44 године.
Овде би требали да се крсте редом сви, били верници или не, а одговор на ово питање нека траже они који верују у бајке које су на другом спрату.
Ово стварање атмосфере угрожености, непријатеља, глади и неимаштине, само је утабавање пута за коначно признање КиМ а санкције Русији и долазак папе у Србију ће се десити онако успут.
Све се то ради у комбинацији величања вође и првог међу једнакима који ће након што све потпише, себи прострети црвени тепих и рећи... ето нема више глади, санкција и анонимних дојава....
Да, све је ово путујуће позориште трагедије јер народ који тражи вођу добије ђавола, во-ђа је једнако ђа-во.
И колико год ово нормалном човеку изгледало трагикомично оно је врло опасно јер је врх наше државе није само огрезао у издаји вере већ и деце.
Србију сасвим случајно од почетка "рата" у Украјини потресају дојаве о бомбама.
Све је почело у марту са летовима Београд-Москва и већина авиона је приземљена што је својеврсно предсказање да дипломатија на овој линији више не постоји.
Касније су се те анонимне бомбашке дојаве прошириле на нишки аеродром, тржне центре, мостове, музеје и школе.
Само прекјуче је од 258 основних и средњих школа у Београду претње бомбом добило њих 173.
Док су данас анонимне дојаве стигле и у школе у Новом Саду, Руми, Инђији, Сремској Митровици...
Сва деца су истраумирана и евакуисана и само можемо претпоставити какав ће бити њихов повратак у школске клупе.
Држава каже да дојаве долазе мејлом из иностранства због тога што Србија води самосталну политику и не уводи санкције Русији.
Они веле да је ово специјални рат у којем бомбаша за 3 месеца нису успели открити иако су неке друге претње откривали са сат времена.
Европол каже да се Србија њима није ни обраћала за помоћ а занимљиво је да јуче анонимних дојава није било јер је у Србији био један европски званичник.
Још занимљивије је да бомбаши нису одлучили да нападну приватне фирме, Београд на води или оне који им највише и сметају, политичаре...
Нису зато што је ово велики пут издаје, толики да службе у стилу Шојића прете саме себи.
Ово је у ствари прави специјални рат преко леђа наше деце.
Требаш бити дебело болестан за такво нешто али такав је и пут издаје којим се крећемо.
Јесмо попе него шта смо, рђави смо...


op op

Неки дан сретох ове егзотичне госпоје што гањају високу моду по мезарју Вељаци и које су миљенице читаве западне цивилизације. Једна мојих година, а друга мало старија и необично веселе с обзиром да иду са гробља.
Развукле испред мене и причају ''Фин човјек овај амерички амбасадор, а лијепо каже, да смо ми жртве и види се да нас воли.''
А не даде ми ђаво мира па рекох: ''Воли вас исто као што је волио ове по којим је трава никла и које обилазите.''
Јој, кад углас сасуше: '' Четник мајку јебо, не признаје геноцид!''
Порођох их па млађој добацих: ''Госпођо вама је вруће, мало се размотајте и тренерку из чарапа извадите, а и кармин вам се размазо. Мора да си амбасадора цмокнула, чим га хвалиш толико, мада тешко да је слаткоран да те размота.''
А она сва љута сасу за мном: ''Пу, пу, пу, гаде четнички!''
Окренух се, јер скоро да сам пред кућу стигао, послах пољубац и рекох: ''Баш сте ми лијепе и стил вам очаравајући, да овдје не станујем тачно би за вама ишао само да вас гледам. Дан сте ми поправиле.''
Задње што сам чуо је било ''Све ће вас Америка слупат мајку ли вам четничку!''

sveti vasilije

Увијек смо ишли Светом Василију и мало је који Србин у Српској, да није у манастир Острог отишао. А Свети Васлије Острошки Чудотворац, помагао је и никог остављао не би, ко би му долазио. И све док му будемо ишли, имаћемо се ћему надат. Безбројна су чуда Св. Василија, која потврђују чак и ови око нас. Јер и њима помаже кад му дођу. Много људи познајем, којима је помогао Св. Василије, па и међу родбином, пријатељима, суграђанима и познаницима. А да не говорим, шта сам све чуо, или прочитао, али и својим очима видјео. Био је Св. Василије с нама и на данашњи дан оне 1992. године и измолио Господа, да нам очи отвори и да војску Хростољубиву створимо, да српску нејач одбранимо. И биће Острошки Чудотворац са нама, све док му будемо ишли и молиће Господа, за све невољне, гоњене и болне. Браћо и сестре нек вам је срећан празник Светог Василија Острошког Чудотворца, а свима који су носили пушку, нек је сретан Дан Војске Републике Српске!

izbeglica

На ову ноћ прије 29 година, задњи пут сам преспавао у својој кући. Сутра дан кренули смо у избјеглиштво. Будва, Панчево, па крајем љета повратак у Хаџиће, гдје предеверашмо рат. А онда крај рата и поново пут под ноге и селидба за Братунац. У родни крај сам отишао само два пута и то задњи пут прије 15 година. Једном са оцем, да вратимо имање и једном са пријатељима, да виде одакле сам. Оба пута сам губио дах и слике дјетињства би ми измамиле сузе. Срећом, продали смо имање и више ме ништа тамо не вуче. Тамо нема више нико мој и тамо ми Срби нисмо добро дошли. Неке бивше комшије су ми били пријатељи на овим јадима, али су ме брзо избрисале и блокирале. Нервира их ваљда што пишем, како прођоше баба и ђед, а и сви Срби на том крају. Осим иконе Светог Николе, немам ниједну успомену из куће. А и на икони са задње стране има џон војничке чизме, јер слупали су је и згазили и баба је у њедрима доњела кад смо је размјенили. Али, ето, скућили смо се око те иконе и слава Богу нисмо више избјеглице. Ову слику старог краја, пребацујем из телефона у телефон, већ дуго. Погледам је увјек уочи Ђурђевдана, те сјетим се родног краја и себи увјек поновим, да све може и рат и глад, али једино више никад нећу, да будем избјеглица.

tito pdere

Пошто сам неким чудом читат научио са три године, прве батине због написаног добио сам са шест година. И то због хуље која је умрла на данашњи дан.
Пролазила она проклета штафета, оне године кад сам у школу требао кренути. Нашао ја неке креде и на скоро фришком асфалту напишем ТИТО ЈЕ ГОВНО. Потпишем се као неки Гића из комшилука да прикријем траг и још приде неко дрво навучем преко пута.
Таман што заврших, кад угледах маму како иде од куће према мени. Дође до мене, узе ме за руку и одведе до оног дрвета што на пут навукох. Прочита оно написано и упита ме ''Ко те на ово навратио?''
Рекох ''Нисам то ја писао.''
А мама љуто кроз зубе рече ''Гледала сам те са балкона.''
Узе оно дрво и склони, а мене посла да донесем флашу воде и обришем паролу.
Кад смо завршили узе ме за руку, да не би побјегао и одведе у кућу. Кад смо праг прешли, васпитно ми је звекнула шамар, уз напомену, да се иде у затвор због тога што сам написао.
Истрпио сам то јуначки, али ми је било у глави само шта ћу кад дође стари. Знао сам да ће бит мукотрпан разговор, који ако не буде ишао по плану, може бит и добрих батина и казне.
Чим је мало прошло од шамара, отишао сам до бабе. А баба ми онако кроз напола насмијана уста рече '' Па Бојане јесмо се договорили, да што причамо ја и ђед, ником не говориш?''
Рекох јој да нећу никад више и нисам.
А баба ми рече ''Реци тати да сам ти ја рекла да Тито не ваља.''
Тако сам урадио и осим мукотрпног предавања, прошао сам без исљеђивања и батина, по стандардима тог времена. Једино је стари баби дуго у ноћ борозо и пријетио, да ћемо у стан преселит.
Касније у школи никад нисам имао проблема због Тита, иако ме учио можда и највећи комуниста којег знам. Отац од краљице сваке ратне лажи на мом крају, ратне новинарке Јадранке Милошевић. Знао сам да туку ако га не волиш и на силу сам га волио. И причао сам о Титу оно што би ме о њему питали и ни ријечи више.
Оно што сам о њему мислио је оно што ми је баба говорила. Знао сам да баба не лаже. Потврдило се да је баба била у праву и да је он само аустријски каплар, који је преварио Србе.
Данас мислим, да је Тито био пилот пројекат испробан на Србима. Гдје је један непријатељски војник доведен за апсолутног господара Срба. А кад је то прошло код нас, онда се том методологијом кренуло на све остале. Посебно на Европу.
Тек сад видимо, да разни наметнути перверзњаци воде читав западни свијет. Свијет, који на слилу уједињују, баш, као што су Југославију под Титом правили и на Бога хулили.
Али, тамо то пролази и трајаће до краја свијета, јер све што знају из књига науче. Њима бабе нису историју на ухо шапутале, јер изгледа да су им и бабе биле глупе.
Мене нису изварали, јер рано сам научио да због слова туку и да за тебе нема ништа ако не волиш, оне, који те у пропаст воде.

dobrovoljačka

Само Срби својим џелатима и крвницима могу честитати празник. И то на дан, кад мучки дјецу побише у Добровољачкој. Није прошло много времена, тек тридесет година. А Срби се утркују да бившим Србима празник честитају.
Ја им ништа честитат не могу, јер памтим те дане. Осјетим их и преживим, чак и кад се дешавају далеко од мене. Једноставно знам, како је кад те гоне, јер си другачији и кад мржњом у себи сатиру успомену да су од твоје крви. И упорно реже на Христа и на народе Његове.
Сатиру свако сјећање на отачство и мрзе сваки помен слободе, коју смо им даровали и све што желе је крв српске нејачи. Мрзе те, јер имаш кројен на небу и на земљи и славну историју. Мрзе те, јер су од сваког добра отпали.
А, ето, ми им празник честитамо.
Ништа им ја честитат не могу. Можда и опростит могу и морам. Али не могу заборавит, како је било бит Србин у Сарајеву 02.05.1992. Потпуно исто као бит Рус у Одеси 02.05.2014.
И не могу да будем нијеми посматрач, док нам прекрајају историју и лажу о данима које памтим. Некако дужан сам баби и ђеду да свједочим истину, о Богу и Роду, о свом нашем страдању и јаду. Живи смо остали, јер смо слушали бабине и ђедове приче, о којима се није причати смјело. Нису нас се комшије дограбиле, тог маја 1992.
Није нас спасило, нити нам је помогло, што смо те грдне 1992. празник честитали комшијама, већ што нам баба и ђед нису заборавили, како су нас клали, у јаме бацали и живе палили.
Можда, моји баба и ђед нису пуно знали, али су пуно јада превалили и нису Господа заборавили. За њих је историја била проста и знали су, да сав свијет гони Србина и Руса, јер тај свијет гони Бога.
Зато ником ништа не
честитам
и све што славим са својима славим. Свима осталим гледам да опростим, али не и да заборавим, ко су и у шта се претварају у сваком злом времену

MUSA 700

KAFANA  136

DORUČAK 89

OSTALO  182

bilderana 3o 

auto 365 km

gorivo 80 km

treskaica 40 km 

KOSULJA 1OO

 ODJELO 190

PATIKE 104

SVADBA 700

NATA I PARFEM 100


JANUAR  1359

februar 714

MART 839

APRIL  810

2021 MD-  7880

darko lazic

Pročitao sam interesantnu misao.
U bivšoj državi, Zdravko Čolić je morao u vojsku, a Goran Bregović na radnu akciju.
U današnjoj državi ne mogu zatvorom da obuzdaju izvjesnog Darka Lazića, a osuđivana pjevaljka nije odležala kaznu, nego je postala majka nacije koja dijeli savjete sa tv-a.
Nije da sam fan vojske i radnih akcija, ali ne mogu da ne primjetim da je analogija interesantna na više nivoa.

vladimire pozuri

Ми смо у Српској голоруки послије рата бранили Ратка и Радована од оних НАТО-злотвора.
Овима у Црној Гори након мало више од годину послије прве српске побједе без крви, Шиптар премијер.
Српска је ентитет, а ЦГ је држава.
Они су НАТО-пакт, ми постојимо док се у Русију надамо.
Нама пријети читав свијет, а њих јебе ко стигне.
Нека, треба бит стрпљив, треба још мало сачекат, па овом нашем ентитету придодат државу.
Сачекат фино, да Путин у Кијев ушета и одмах сутра пустит Фочаке да на Цетиње ушетају.
Остали се Срби не морају мјешат, довољна је Фоча да слободу у ЦГ донесе.
Да оно усташа подаве голим рукама, а овог малог НАТО-јебача грађански опрједјељених коза отпалих од стада, у Фочу довести да забавља гологуз по затвору.
А онда створит јаку Српску од Новог Града до Улциња.
Зато гази Владимире не остављај камен на камену и пожури.
Јер поред твораца идеје Српског Свијета што причају, о градњи фабрике електричних аутомобила, нас Срба нестаје више, већ под Турцима.

YPP

 

https://advokat-prnjavorac.com/zakoni/Zakon_o_parnicnom_postupku_RS_Integral.pdf

Ми смо у Српској голоруки послије рата бранили Ратка и Радована од оних НАТО-злотвора.
Овима у Црној Гори након мало више од годину послије прве српске побједе без крви, Шиптар премијер.
Српска је ентитет, а ЦГ је држава.
Они су НАТО-пакт, ми постојимо док се у Русију надамо.
Нама пријети читав свијет, а њих јебе ко стигне.
Нека, треба бит стрпљив, треба још мало сачекат, па овом нашем ентитету придодат државу.
Сачекат фино, да Путин у Кијев ушета и одмах сутра пустит Фочаке да на Цетиње ушетају.
Остали се Срби не морају мјешат, довољна је Фоча да слободу у ЦГ донесе.
Да оно усташа подаве голим рукама, а овог малог НАТО-јебача грађански опрједјељених коза отпалих од стада, у Фочу довести да забавља гологуз по затвору.
А онда створит јаку Српску од Новог Града до Улциња.
Зато гази Владимире не остављај камен на камену и пожури.
Јер поред твораца идеје Српског Свијета што причају, о градњи фабрике електричних аутомобила, нас Срба нестаје више, већ под Турцима.

SARAJEVO

Током опсаде Сарајева 1993, с осталим логорашима, копали сте Тунел спаса, касније коришћен за снабдевање бошњачких снага храном и оружјем. Колико српских живота је коштала тада најстроже чувана тајна Армије БиХ?
Тунел Д-Б су са западне стране у дужини од 100 метара копали логораши Силоса и Храснице, као и припадници Радног вода, опет Срби. Девет мјесеци сам копао траншеје, заштитне прстенове око Тунела Д-Б. Ми логораши ископали смо 100 метара тунела са западне стране. На том дијелу ратишта погинуло је много логораша и Срба из Радног вода. Игром случаја или Божјом промишљу, свједок сам који говори. Око мене су убијани моји другови, пријатељи, рођаци. Стријељани су Славиша Капетина, Ранко Варагић и Милан Крстић, с леђа убијени Војо Шувајло и Слободан Крстић звани Мишо. Горан Андрић је погођен гелером минобацачке гранате, умро је на лицу мјеста. Хватајући га испод пазуха, упала ми је шака десне руке у његова, испод пазуха, подерана ребра. Војо је издисао, дозивајући мајку а смртно рањени Мишо, нама, остављао у аманет да му поздравимо синове: Ђорђа, Страхињу, Милоша и Лазара!
Тунел је данас туристичка атракција Сарајева. Да ли је истина да је Бакир обилазио радове?
Тунел је закопан у ноћи 23/24. априла 1993, након стријељања тројице логораша из Силоса. Дан раније се десило бјекство наших логораша, испитивани смо и мучени, али нико није проговарао. У таквој шутњи, док су ноћу испитивали мене и остале, прозвали су четворицу логораша, Кривић Славишу, Столицу Јову, Боровић Данила и Љујић Драгомира. Након неколико дана кренули смо сви заједно на копање Тунела спаса како су га звали. Причао ми је Столица Јово да је одређивању правца копања присутан био један висок, танковијаст човјек, риђе косе. Полицајци који су се комешали око њега звали су га Жути. Жути је бацао каменчиће на логораше, на себи је имао маскирни панцир и бијеле адидас патике с видљиве три црне црте. Убрзо је отишао а војска ко војска се хвалила да је с њима био Бакир Изетбеговић. Лажу да је Бакир био у трезору. А то да ће направити атракцију од Тунела, већ јесу. Туристима неко мора да објасни да газе по српској крви.
У ком тренутку схватате да слобода није тек илузија, да излаз постоји?
Савиндан 1996. Стражари државног концентрационог логора Силос наредили су да спремимо Унпрофорове деке с наших кревета а кревете да сложимо једне на друге. Цијелу седмицу понављали смо ову радњу. Нас четрдесет двојица, као путници на станици, чекамо превоз а превоз касни. Нервозно ишчекујемо и ослушкујемо да ли ћемо испред зидина Силоса зачути звук мотора. Једни стрепе од могућности погубљења јер све вријеме су нас упозоравали да док се не нађу хаџићки муслимани, нама нема слободе. Остаћемо у логору до смрти! На Богојављење су размјенили групу од 98 силоских логораша. Препричавали су нам стражари који су се наслађивали нашим мукама: „У Хаџићима весеље је трајало цијелу ноћ. Небо изнад Хаџића је било освјетљено свијетлећим мецима, Пјесма се чула до Ормања“, где је била линија фронта. Припадао сам групи логораша који су вјеровали у слободу.
Распуштање логора Силос и долазак српских логораша Унпрофоровим камионима у Лукавицу, тог 27. јанура 1996, забележиле су сарајевске камере. Како објашњавате да на снимцима није било жена?
У Силосу је по мојој евиденцији било 15 жена. Било је и оних које су довођене на престрашивање као врста притиска због распродаје имовине или одласка у етничко чишћење. Сећам се када су одвели Радојку Пандуревић у фризерски салон и наговорили је да раније оде на размјену. Предсједник комисије за размјену, ратни злочинац Амор Машовић је уз помоћ Унпрофора одвезао Раду у Хаџиће, директно мајци на Мишевиће, село поред Хаџића. Можда Амор није дозволио да се жена која је провела 1.338 дана у ДКЛ „Силос“ труцка на каросерији теретног камиона!? Радојкина пратиља кроз све вријеме заточеништва Боса Алексић није хтјела оставити братића Новицу Алексића. Амор Машовић није губио вријеме, Босу је „ријешио“ на други начин. Сутрадан су нас у логору прозивали по абецеди. Био сам међу посљедњима, постројени у врсту су стајали безбједњаци АБиХ, управници и стражари. „Идите, идите, ово је само прво полувријеме“, чуло се добацивање иза нас. У поподневним сатима, преко планине Игман, стигли смо на обронке сарајевског поља. Зауставили су нас у Главодолини, селу испред Храснице. Угледали смо ладу ниву бордо боје са ознаком Црвеног крста. Стигао је Амор Машовић, да сакрије ратни злочин. Оно што није урадио јуче, морао је данас! Киднаповао је Босу и њеног братића Новицу и директно их одвезао на Српску Илиџу. Камере нису забиљежиле, захваљујући Амору Машовићу, постојање жена, логораша.
Неколико година касније селите се у Аустралију и оснивате Удружење које ће настојати да сведочи о страдањима у БиХ. Колико је преживелих логораша, чланова ове организације?
У Аустралију сам допутовао почетком децембра 1997. Убрзо се снашао, најео и напио. Сваки дан за мене је био исти, радио сам и живио носећи слике из логора. У Аустралију се само из ДКЛ „Силос“ уселило 127 логораша и њихових фамилија. У Сиднеју нас је било преко 30. На једном логорашком крштењу код фамилије Голуб родила се идеја да оснујемо логорашку организацију. Држава Аустралија је препознала наша настојања, одобрила нам регистрацију и поред тога додијелила статус „черити“ организације, што је значило да за наш рад нисмо дужни платити порез држави. Наша организација носи назив The Association of Serbian Victims of the Bosnian Civil War 1992/1996, Australia, INC. Нашим дјеловањем постали смо познати широм српске дијаспоре у Аустралији. Организовали смо безброј хуманитарних акција за наше болесне у отаџбини, за дјецу погинулих бораца, донирали монтажну фискултурну салу за СШ „28. јуни“ у Источном Сарајеву, купили стан у Скеланима за фамилију Јаковљевић. Највећи наш допринос је у ширењу истине о грађанском рату у БиХ.
Како је у случају ратних злочина над Србима у Сарајеву вођено двојно књиговодство? Зашто починиоци никада нису на ваљани начин процесуирани пред судовима у БиХ?
Умрежен систем правосуђа БиХ штити командну одговорност и муслимански удружени злочиначки подухват. Ако је неко претекао, а знао много и игром случаја се појавио као свједок у судским процесима гдје су били оптужени муслимански војни и политички кадрови – напрасно је завршавао у сарајевској болници „Кошево“, одакле није било повратка. Нико никада неће сазнати колико је Срба убијено у граду и око града Сарајева. У Храсници је 1992. остало око 350 Срба. Цијеним да их је убијена трећина и сматрам да је тај локалитет највеће стратиште српског народа, узимајући у обзир површину територије и број српског становништва. Нажалост, ни тај мали локалитет ми нисмо успјели истражити и евидентирати. Зашто?
Вашу књигу „1355 дана“ Светигора ће одштампати под насловом „Сарајевски Аушвиц“. Да ли можемо рећи да је рат у БиХ нови Магнум кримен почињен над српским народом?
Доласком у Аустралију, гдје сам се најео и напио, био сам свјестан да морам нешто вратити Њему, Богу драгом који ме је спасао, рећи истину и освијетлити све мртве а поготово оне који остадоше иза мене. Године 2013. написао сам књигу „1335 дана“. То је моја судбина свједока злочина који се и данас крије од поштених муслимана и необавјештених Срба. Задовољан критиком, осоколио сам се и ту исту књигу објавио на енглеском језику. Приликом посјете 2016. сада већ покојних патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија нашој парохији Светог Николе у Блектауну, пружи ми се прилика да дарујем митрополита својом књигом. У кратком разговору, подстакнут првом реченицом владике Његоша, „свак је рођен да по једном умре, част и брука живе до века“, обећа ми да ће је читати у авиону за Београд. И, тако, нареди митрополит својима у Светигори да штампају књигу под насловом „Сарајевски Аушвиц“.
Касније објављујете и другу књигу сећања. Зашто „Јован зове Зијада“?
Прича иде овако. Млади војник Радивој Шавија из села Доња Трамошња (Сански Мост) служио је 1983. године војни рок у Пазарићу надомак Сарајева. Ту упознаје Низаму Амзовски и жени се. Пред рат, игром судбине, дошао је у наш крај, радио и сналазио се за кору хљеба. Био је резервиста у касарни ЈНА у Зовику. Врбовали су га и он је за муслиманске сепаратисте износио наоружање. Његова лојалност није била довољна, па га затварају заједно са осталим Србима у логоре Силос, ОШ „9. мај“ и у Крупљанску ријеку. Одласком на принудни рад, на планину Игман код Зулфикара Алишпаге, наш Радивој прелази у њихову војску.
Због необављеног посла и криминалних радњи, војска Зулфикара га касапи на дијелове и тијело разбацују по планини Игман. Дјецу Данијелу и Јована одводе у пазарићку касарну, гдје дочекују крај рата. У рату је погинуо Зијад Амзовски, Јованов даиџа, што фамилија користи и „влашчету“ мијења име. Јован постаде Зијад! Да би се АБиХ представила као мултикултурална, испред „опћине“ Хаџићи су поставили видео-бим. Поред двојице српских шехида, Чеде Домуза, Срете Лојанице, врти се и слика Радивоја Шавије!? Тако се сакрива злочин и образује младеж. Они су га убили, они му почаст одали. Зато мој Јован зове Зијада.
У књизи „Јован зове Зијада“ посебно место припада Мустафи Пинтоли. Чиме је овај доктор с друге линије фронта задужио српске логораше?
Доктор Пинтол, свршени дипломац медицинског факултета, истакао се спасавајући Драгана Васића, једанаестогодишњег дјечака који је с фамилијом кренуо ка Трнову те 1992. године. Муслимани су побили цијелу групу, а он је захваљујући доктору Пинтолу остао жив. Први логораш који је дошао до доктора је Владимир Крстић. Када га је видјео, доктор се чудио како тако мршав младић од 18 година може радити тешке послове. Дао му је неколико кутија чоколина. Остали логораши повријеђени од батина такође су тражили поштеду. Доктор им је давао потврде и налоге властима да се рањени логораши врате у матични логор. Спасио је десет логораша који су враћени с планине Игман. Почетком марта 1993. године доктор је отишао на састанак с Алијом, са захтјевом да добије новац како би могао опремити амбуланту моторним возилом и осталим пријеко потребним стварима. Није се вратио. Прича кружи да је добио новац, али да није успио прећи аеродромску писту. Од тада на Игману нико није издавао поштеде или налоге за враћање у матични логор.
Међународни Црвени крст и припадници УН били су упознати са стањем у сарајевским логорима. Да ли би њихова сведочења ставила тачку на спорења о величини злочина почињеног над Србима?
Нико не зна, или мало њих зна, да делегати Међународног Црвеног крста имају обавезу шутње у трајању од 70 година. Зато никада нисте чули у неком судском процесу да се појавио МЦК. Није дозвољено. Али њихова улога је огромна. Спасили су нас сигурне смрти. Донијели су нам храну, ланч-пакете и конзерве месног нареска. Обукли и обезбједили нам сапун, калодонт, четкице и бријаче. Поврх свега донијели по кутију цигара. А колики значај има порука уручена од најмилијих, путем Црвеног крста? Нико не зна и боље да не знате. У борби око вођења и контроле судског процеса „Мустафа Ђелиловић и други“ пред Судом БиХ помоћ сам потражио од Марка де Перота, човјека који је ушао у зидине Силоса и извршио регистрацију затворених. Нашао сам га у Женеви на неким другим одговорнијим пословима. Рекао сам му ко сам и да се познајемо. Тражио сам помоћ око судског вођења процеса. Није био у могућности помоћи. Ћаскали смо о мојој књизи, када је он изразио жељу да је има. Бранио сам се да је књига на ћирилици. Одговорио је – моја Лана

STRADANJE SRBA U SARAJEVU 1992

Сведочење о зверствима почињеним над Србима у БиХ – зашто је истина о сарајевским логорима дуго чувана тајна?
Током рата у БиХ само у Сарајеву постојало је 211 логора и места заточења, убијено је око 3.000 српских цивила, а 1.700 тешко рањено, стоји у недавно објављеном извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. Ови злочини никада нису оквалификовани као ратни или као злочини против човечности и геноцидна дела. У злогласном сарајевском мучилишту за Србе, логору Силос, Ђорђо Шувајло је провео 1355 дана. Много касније, своја сећања забележиће у књигама „1355 дана“ и „Јован зове Зијада“. С њим разговарамо о убијеним и отетим Србима, систему логора који је успоставила муслиманска власт на територији Сарајева, те судбини логораша од којих су неки опасани експлозивом ТНТ слати на српске бункере. Само у Аустралију, где се одселио 1997, избегло је 127 логораша из логора Силос. Они су данас живи чувари сећања на једну од најстрашнијих страница последњег рата на простору бивше Југославије.
Ваше књиге потресна су сведочанства о страдању Срба у Тарчину и на Игману. Да ли се рат који су обележила најстрашнија зверства могао наслутити?
Сматрам, већинско муслиманско живље није било спремно да на тако бестијалан, злочиначки начин врши убијање, протјеривање и етничко чишћење дојучерашњих комшија. Парамилитарне групе имале су обавезу застрашити своје становништво и припремити га за борбу против Срба. Такође, сматрам да је поред Алијине Исламске декларације припрема за самосталност БиХ отпочела са ЗОИ ’84. Тих година, користећи благонаклоност власти, дошло је до масовног насељавања Србијанаца исламске вјероисповјести у Сарајево и предграђа Сарајева. Биле су то илегалне насеобине у којима су живјеле „Санџаклије“. Они ће бити главна снага у припреми и вођењу рата. Организовани под командом Зулфе Алића, Новопазарца који је себи надјенуо ратно име Зулфикар, имали су одријешене руке. Логораши на планини Игман управо су од ове јединице АБиХ доживјели силовање и сексуално иживљавање дршком од метле, сијечење уха, боцкање ножем, шамарање војничком чизмом, паљење косе, испијање табаско соса, играње руског рулета, затрпавање тијела у снијег, ношење војника четвороношке, прање прљавих женских гаћа, батине летвама, ланцима, кундацима, ногама и рукама да не говоримо… Нису Срби залуд напустили сарајевска огњишта, изгубљена Дејтонским мировним споразумом, и упутили се на територију Републике Српске. Иза себе су оставили куће и имања а из гробова понијели своје мртве погинуле у овом отаџбинском рату.
Како објашњавате чињеницу да су Алијини логори били размештени у местима одакле су у време Другог светског рата Срби одвођени у Јасеновац? Која је то унутрашња линија злочина?
Није случајно што су логори размештени у Храсници, Игману, Тарчину, Коњицу, Челебићима и Чапљини. Те 1992. године Изетбеговић нам је донео Јасеновац на кућни праг. Само на територији општине Хаџић, која припада Сарајеву, нове муслиманске власти су формирале три логора за мушкарце, дјецу и десетине жена српског поријекла. Раздаљина између логора била је мања од 15 километара. Поред државног концентрационог логора Силос у Тарчину, формиран је и логор у Пазарићу у Основној школи „9. мај“, а подно Игумана и Бјелашнице у августу исте 1992. и логор Крупљанска ријека. Укључујући жене и малолетна лица, укупно смо именом и презименом набројали преко 650 заточених Срба у овим логорима.
Сећам се, прву календарску годину у концентрационом логору Силос Срби нису могли замислити ни у најцрњим предвиђањима. Један начин мучења, нечовјечан и нехуман, оставиће траг заувек. Глад. Мучили су нас глађу. Хранили су нас једним парчетом хлеба не већим од пакле цигарета и то је било следовање за 24 сата. Затвореници нису имали велику нужду по 60 дана. Један од њих, сећам се, пријавио се да носи канту како би искористио прилику да оде до пољског чучавца који су затворске власти направиле надомак логора. Док врши нужду, постаје му јасно да је из њега изашло дебело црево. Панично покушава да га врати назад док стражар виче: „Излази“.
Да ли је морало да прође толико година да би се сазнала истина о раду, како кажете, последњих концентрационих логора на тлу Европе?
Више од стотину логора за Србе у Сарајеву је током рата било у приватним кућама, вртићима, командама и подрумима, а Међународни Црвени крст их је регистровао тек можда двадесетак. Такође, крајем децембра 1992. неки логораши су пребацивани у Крупљанску ријеку а затим нерегистровани од стране МЦК враћани у Силос. План је био да регистроване чији број су попунили нови, нерегистровани логораши пошаљу на отворену линију фронта како би послужили као живи зид. Ови људи су кориштени за најтеже физичке послове и копање ровова на првим борбеним линијама. Логораши су били и радна снага која је морала спровести наредбу официра АБиХ Јована Дивљака о формирању линије фронта на планини Стуник, кота 992. Био је то тежак посао. Посрнуле логораше ударали су по леђима кундацима аутоматске пушке, сочно псујући од мајке „ћетнићке“ до Радована, Моме и Биљане. На списку псованих увек је било и име новинара Риста Ђога кога су били „жедни“. Није ни то било довољно. На крају су дошли на монструозну идеју да за логораше вјежу експлозив ТНТ и пошаљу их на српске бункере.

1 2 3 ... 27 28 29  Sledeći»