Comments (2)
01/07,2023
nikla nikic The Christmas Chronicles
Današnji rođendandžija, neponovljivi Nikola Nikić.
Evo sačuvanih bisera iz života i priključenija ovog gospodina:
Ulazi Nikić u avion i skida cipele jer su ga saigrači naložili da se skida obuća kad se ulazi u avion. Na istom letu, Nikić zove stjuardesu i zove turu pića svim igračima na "njegov račun". Kasnije mu je Bahtić još nekoliko puta uzeo dobre pare "jer treba platiti ono što se popilo i pojelo u avionu".
Nikola objašnjava: "Ja tek kasnije saznao da su hrana i piće besplatni u avionu. A onaj mangup mi dobre pare uzeo. Još ga pitam "da to nije malo preskupo",a on kaže "Avion ti je to, tu ništa nije jeftino".
Bahtić (Fićo) vodi loptu, a Nikić se dere ''Fićo bolan dodaj, dulum zemlje prazan oko mene"... Bahtiću od smeha lopta otišla u aut.
Pitali Nikića kad je dosao u Želju gde živi, a on odgovara "kod velikog krana " (Alipašino Polje u izgradnji ).
U Zagrebu pred utakmicu sa Dinamom tim se odmara u hotelu. Bahtić i Nikić igraju stoni tenis. Prolazi Osim pored njih, a Nikić se dere: "Šefe, vidi igram ovog tenisa k'o Džon Mekinro!"
Osim ga poslao na zagrevanje i valjda zaboravio na njega, a Nikić trči li trči, jer su ga navijači naložili. Nakon jedno pola sata, prilazi klupi i govori Osimu "Šefe, ja ne mogu više, crk'o sam!"
Nikić u svom selu imao kravu Jagodu i na njoj je vežbao šutiranje na golove. Kasnije je postao prvotimac Želje i kad su išli na na beogradsku Marakanu, on i još nekoliko igrača su prvi put taj objekat videli uživo. Dok su ostali komentarisali kako je lep teren, tribine, kako to sve dobro izgleda, Nikićev jedini komentar je bio: "Joj, što bi se ovdje moja Jagoda tako lijepo napasla!"
"Letimo ti mi u avionu, a meni vruće, skuha se živ, a ovi moji mi govore da otvorim prozor. Ja pokušavam, i ne može, a onda oni meni kažu da otvorim vrata i izadjem na balkon. Ja to uradi, kad ono wc"
Kad je Nikola polago vozački: "Došo instruktor, izašo iz auta i kaže: "hajde sjedi". Ja razmišjam gdje ću i sjednem na mjesto suvozača, a on me gleda i poče se smijat"
Nikić kad je igrao u Grčkoj: "I dobijem ja neke pare i idem na odmor nazad u Jugu. Da se pokažem, kupim ja Mercedesa. Ali kad sam ulazio u Jugu, kroz Makedoniju poče da mi trese auto - prednji desni dio. Pojma nemam šta, ali računam da to tako treba. Vidim stopira jedan vojnik i ja ga povezem. Pita on mene šta mi ovo trese. A ja kažem "Ha čuj, to je mercedes! To tako treba!". Opet pita on "A da tebi majstore nije pukla guma?"
Kada su ga vrbovali da dođe u Želju, rekli su mu da će dobiti istog Mercedesa kakvog vozi trener. Nikićev komentar sada na to je : ''Šta sam ja znao tada sta je Lada"
ODGOVORI IZ INTERVJUA:
Osim Vas je na jednoj utakmici ostavio na klupi, i tada su navijači počeli skandirati: Hoćemo Nikolu...?
- Poslao je on mene na zagrijavanje. I ja tako trčkaram 70 minuta. Prokuho. Publika viče Nikola, Nikola,... Pozove me Osim do klupe, pet minita prije kraja, i ja se počnem skidati. A on će: Ne, ne, nećeš na teren. Ja kažem: Šefe, što neću?, a on veli: Ti ćes gore. Šta ću gore, pitam. Osim kaže: Pa vidiš da te traže. I ja se obučem i medju navijače. Kad sam onda počeo da psujem.
Možda ste popularni zato što niko od igrača nije tako zanimljivo znao ispričati doživljaje s terena? Kako to objašnjavate?
- Ja nisam glumio. Kad igrači dodju u Sarajevo sa strane, pokušavaju se ponašati kao da su se tu rodili. Ja to nisam radio. Jednom me tadašnji novinar Oslobodjenja Ahmed Pasalić pitao je li Željo provincijski klub. Ja nisam znao šta to znači, pa sam rekao da je seljački. Ne u onom bukvalnom smislu, već da je Osim igrače doveo sa sela. Sutra u novinama je izašao naslov: „Samo je Matija Gubec, veći seljak od Nikole Nikića“. Kada su to pročitali u klubu bili su uvrijedjeni.
Je li istina da ste jednom umjesto prema protivničkom, krenuli ka golu Želje s namjerom da date gol?
- Igrali smo protiv Partizana i Jusuf Hatunić me loptom snažno pogodi u glavu. Iznesu mene iza Partizanovog gola i doktor Hamo Hasanbegović pokaže mi prst i pita: vidiš li? Ma kako ne vidim prst! Udjem u igru, neko mi doda loptu i podjem ja pravo ka svom golu. Sreća, moj suigrac Josip Čilić, na šesnest metara uleti mi klizeći. Sudija mu da žuti karton, a mene iznesu vani.
Zbog povrede glave? - Pa, da. Doktor je poslije rekao da šest mjeseci trebam pauzirati. Ali naš fizoterapeut se nije složio: Ma kakvi, taj će za mjesec dana biti kao nov. Doktor ga upita: Kako će tako brzo, a ovaj odgovorio: Ma nema on mozga. I fakat za mjesec dan ja zaigram, a fizioterapet pred svima kaže: Jesam li vam je rekao da nema mozga.
Kažu i da ste u to vrijeme kada prediblate suparnickog igraca znali da se okrenete i podrugljivo dobacite: Džajić?
- Prvo sam govorio Best. A kasnije sam govorio Džaja, Džaja, Džaja.
Koji vam je najdraži gol u karijeri?
- Najdraži je onaj kada smo na Grbavici pobijedili Krajovu s četiri nula. Predjem ja jednog, drugog, trećeg, udjem u šesnaesterac i bez veze šutnem i ne vidim kako je lopta ušla u gol.
Kako ste došli u Želju?
- Igrao sam u Zvijezdi iz Gradačca i trebao sam preći u Čelik. Ja se dogovorio s njima, ali sutradan Željo igrao u Brčkom. Pokojni Velija Bećirspahić dodje meni kući. Kažem mu ja: Druže Veljo ja sam dogovorio s Čelikom. A on će razočarano: Nidžo, je li više voliš ići ćirom u Zenicu ili avionom u Moskvu na željine pripreme. Do tada sam avion vidio samo kad je preletio iznad sela.
U karijeri ste dali mnogo golova. Koji je bio recept za tu efikasnost?
- Driblam, driblam, šut i gol. Švabo mi je rekao: Tvoje je da daš gol, ako ga ne daš do osamdesete minute izađi sam.
Mada niste visoki dali ste, zanimljivo, 40-ak golova glavom?
- Neke i na sreću. Sjećam se jednom igramo protiv Zvezde, neko ubaci loptu na šesnaest, ja skočim ona me pogodi u potiljak i pravo u rašlje. Suigrači se raduju, a ja samo što nisam pao u nesvjest.
Jeste ikada igrali namještenu utakmicu?
- Sjećam se jedne utakmice protiv Prištine. Šujica koji je nekada branio u želji, dogovorio bodove se Komšićem, Čilićem, Saračevićem i Vlaškim. Kada se dogovara dogovara se s odbrambenim igračima. Ja to nisam znao. Vidim ja Tašo(Komšić), pušta li, pušta. Ide lopta čista, on se skloni i 1:0 za Prištinu. Penal i 2:0. Meni nešto sumnjivo, ali ne razmišljam. Onda se ja razigram, 2:1, 2:2, 3:2, za nas. Oni 3:3, ja 4:3. Šuica poludio i urla: doći ćete vi opet u Prištinu. U svlačionici suigrači tužni, spustili glave. Kažem ja njima: što mi niste dali 100 maraka, pa bih se ja na početku uhvatio za ložu i izašao napolje. To mi je bila prva utakmica za koju sam vidio da je sumnjiva. Uglavnom sutra u novinama izađe naslov: Nikić potopio Prištinu.
Kako ste se ponašali kada dodje do tuče na terenu?
- Pa, bježao sam.
Zar niste dobili batine kada ste igrali za Olimpijakos, nakon sto su navijači ušli u svlačionicu da tuku igrače?
- Oooo... Grci su strašni. Izgubili mi jednu utakmicu s tri nula u subotu i došli na trening u utorak. Zaključali sve kapije, ali došlo tristo navijača na tribine. Mi mislili oni došli navijati. Joj, kad počeše skakati s tribina! Kad su počeli tjerati igrace, aj strašnog suda! Udaraju nogama i rukama. Ja pobjegoh Žiki Stojanoviću pod noge. U njemu dva metra i mislim tu je spas. Ipak do mene se probiše dvojica navijača i kažu mi: tebe neće niko tuć', ti si majstor ovdje! Gdje god sam igrao ljudi su me volili. Samo nisam znao pare zaraditi.
Kad ste spomenuli novac: šta se desilo kada vam je otac dosao u Grčku i vi mu dali novac da ponese kući?
- Došao stari u sred jula i obukao duge gaće. Pravili smo kuću u Modriči i ja sam mu trebao dati para. On ih sakrije u gaće. S njim je bio zet i dvojica drugara. Otišli oni vozom i valjda tamo pili i plaćali dolarima. To policiji bilo sumnjivo i na granici ih ćope. Nadju pare kod zeta i moga oca. I, zatvor. Da nije bilo mene sigurno bi zaglavili godinu. Zove mene stari iz policije i kaze: Skinuli su nas s voza. A ja ga pitam: Šta je bolan s gaćama, a on kaže: Pa skinuli su i njih. Bilo je negdje oko 15 hiljada dolara.
Vi ste jedan od rijetkih kome je i biznis s kafanom propao?
- Jedini sam koji je imao kafanu i propala. Ovi moji, iz Modrice, dali mi kafanu Roks. Ja sam uveo recke. Ko god mi dodje, kaze napiši recku. Imao sam milion recki. Da sam za svaku uzimao pfening mogao sam se obogatiti. I što je najgore, kafana je bila uz magistrali put. Možes misliti.
Zanimljivo je da imate bazen, a ne znate plivati?
- Ja ne bih stradao da sam bio tamo gdje je ovaj tsunami odnio sve. Spasio bih se svojim šlaufom od traktorske gume. Uzmem ja taj šlauf, ubacim ga u bazen i uživam.
Zar niste naučili plivati u Grckoj?
- Četiri sam godine bio tamo i nisam naučio plivati.
Da li su sportisti bolji u krevetu od običnih ljudi?
- Ako gledaš prema mom iskustvu...hahahaha...Ne bih dao ruku u vatru za to...
Bili ste jedan od najbrzih igrača Jugoslavije. Jeste li ikada saznali koliko ste u prosjeku pretcali na jednoj utakmici?
- Bilo je bržih igrača od mene, ali ja sam bio najbrži s loptom. Moj profesor Hazim Salihović, koji me tri godine obarao iz matematike, kazao mi je: Ko nema u glavi ima u nogama. Eh, da sam to ranije shvatio, bio bih možda najbolji igrač na svijetu.
Bas vam nije išla matematika?
- U prvoj godini gimnazije izvede me profesor pred tablu i nacrta krug. Kaže mi: Nikola, daću ti dvicu, ako pogodiš koliko je stepeni ovaj krug. Nisam ja bio na času kad se to učilo, okrenem se oko sebe, a moj drug na dlanu napisao 360. Kažem profesoru: Dajte profesore, pa 360 stepeni. Ali onda će on: Dobro Nidžo, nemoj se okretati, a ako ti neko bude šapnuo, keca ćeš dobiti. Joj, on onda unutar onog kruga nacrta jos jedan i postavi pitanje: Koliko ovaj ima stepeni. Kažem ja sebi, hajde da malo ukljucim logiku: Ako ovaj veliki ima 360, onda je ovaj duplo manje. Rekoh: Duplo manje. Kad sam ja to rekao u razredu nasta lom od smijeha. Prošle godine kad su igrali veterani i novinari ovdje igrali utakmicu za večerom im ispričam ovaj slucaj, a sofer koji je dovukao novinare, kad sam to ispricao, mrtav ozbiljan me upita: Pa jesi li pogodio?
Još imate problema s cipelama?
- Kako necu kad mi je lijeva 44, a desna 43.
Kako to riješavate?
- Kupim dva para cipela i onda to sparim.
Kako si provocirao svoje čuvare na terenu? -
Hvalim ga. Kažem mu: Joj, jesi zgodan, jesi lijep ili bolan šta si se svezao mene, imam 40 godina,... Nema šta im nisam govorio. Kad su shvatili da im smeta, čim ja nesto kažem, oni meni kažu: Ne pitaj me ništa, ne pitaj me ništa.
Kako su oni vas provocirali?
- Skini samar s ledja, ispravi se, daj da te pojašem, dje ti igraš, vidi se kakav si... Ali mene nisu mogli isprovocirati.
Ko vam je dao nadimke Guto i Folcika?
- Fićo (Edin Bahtić) je bio desno krilo, a ja Folcika lijevo. A Guto , zato što kad uzmem loptu odmah se savijem.
Ko je bio najgrublji igrač koji vas je čuvao? -
Najteži su mi bili Hrstić iz Rijeke i Jovin iz Zvezde. Nekako mršavi, koščati, pa gdje god te udare, Bože sacuvaj.
Koju utakmicu bi ste najradije zaboravili? -
Igrali smo protiv Spartaka u Moskvi. Švabo je prije početka utakmice rekao: ti čuvaj ovog, ti ovog... A meni ti čuvaj Prostor! Kontam kakav prostor. A tada je za Spartak igrao Protasov. Tri puta mi uzmu loptu i odmah poslije toga primimo gol. Poluvrijeme 4:0 za Spartak. U svlačionici Švabo pita: Nikola, šta sam tebi rekao? Rekli ste Prostor, ali niste rekli koji je broj. Osim se okrene pomoćniku i kaže: Boro, vodi ga pod tuš, vidiš da je prolup'o. A ja se taman navikao igrati pod reflektorima i bilo mi krivo.
Jeste li se smjeli suprostaviti Osimu?
- Ma ne. On je bio autoritet i suviše jak da bi se suprostavili. Istina jednom je mene počeo daviti.
Kako je došlo do toga?
- Znaš mene, seljaka . Kolege me potapšu po ramenu i ja sve uradim što kažu.Tako jednom pobijedili, dao ja opet dva komada. Nagovore me moji i ja pred Osima: Daj, Švabo, ti nas samo ružiš, nego daj nam nešto para. Kad on mene uhvati za vrat da me davi, sreća pa su svlačionice u Želji bile takve da sam se povukao u ćošak u koji Osim nije mogao ući. I tada sam ga jedino vidio ljuta.
Zanimljivo je i to da vam je u karijeri pomogla i krava po imenu Jagoda?
- Kad sam bio mali ona je bila moj pokretni gol. Svežem joj zadnje noge i onda loptom pogadjam zamižljeni gol izmedju prednjih i zadnjih nogu . Možeš misliti kakav bi igrač bio da sam počeo igrati recimo u pionirima Želje.
Je li vam taj zdravi život pomogao da budete brzi?
- Bio sam prirodno brz. Ali tu su bile i odredjene okolnosti. Na putu od kuće do škole bilo je milion kerova, lutalica . Kad god bi ker zalajao ja sam za nekoliko sekundi vec bio 200 metara daleko. Zamisli svaki dana tako po ko zna koliko puta. A sada fitnes, teretane, a igrači ne mogu trčati dvadeset minuta.
U vrijeme Željine slave sigurno je bilo i mnogo djevojaka oko igrača. Kako ste rješavali probleme s obozavateljkama?
- Jedna stvar koju vi novinari ne znate, dakle zasto je Željo bio tako dobar, jeste u cinjenici da smo mi bili najruzniji ljepotani. Pogledaj samo tadasnju obranu: Komšić, Čilić, Saračević i Starovlah, a navala: Bahtić, Nikić, Paprica i Baždarević... Kad ja budem pravio ekipu uslov ce biti: nemoj mi lijepe igrače, oni se samo ogledaju.
Nije valjda da su vas djevojke izbjegavale? -
Znaš ti onu kletvu iz tog vremena: Dabogda vam djeca ličila na navalu Želje.
Za koliko ste onda iz Želje prešli u Grčku? -
Neki mesar, moj menadžer, me je prodao ko tele . Ali ne žalim se.
Koliko ste uštedjeli?
- Četiri-pet čireva. Hahaha... Može se preživjeti. Nisam megaloman.
Iako ste bili brži, niste mogli stići Papeta? -
Švabo mi je davno rekao: Nemoj se vraćati preko centra i nemoj da razmišljaš, kad razmišljaš, najopasniji si po naš gol!