01/10,2022
DEJTON
Добро се сјећам тог 21.11.1995. Зове ме мајка са прозора и каже: ''Рат је завршен, потписан је мир''. Подигох обје руке од неке радости. А онда мама рече: ''Ми морамо да се селимо. Сарајево је читаво припало њима''. Свог ме окамени та вјест и обузе ме неки бјес и рекох: ''Ма дај, како то може, па нису нам рова могли узети, ко то може потписати и какав је то крај рата'' ? Стара слеже раменима, у очима јој сузе и само се окрену и оде у стан. Данас, 23 године послије, далеко од тих родних крајева сједим и размишљам, о нама сарајевским Србима, о том дану у којем се заврши рат. Размишљам о нама, које су растјерали на све стране свјета. Нама, који смо истрпили све страхоте рата и који смо показали надљудску храброст и трпљење. Све што знам да смо се борили као лавови и то сви, мушкарци и жене, старци и дјеца. Били смо као једно и уједно то ми је најљепша успомена на рат, то наше јединство. Данас о тим временима више нико и не говори. Данас смо разбацани на све стране свјета и потпуно заборављени, а о нашем херојству историја другачије говори. Од апсолутних побједника, постали смо губитници, од хероја правили су џелате, а нашу жртву и прољевену крв, сви су заборавили. Данас нема граната, бровнинга, снајпера, данас сви умиремо тихо и лагано, као све на овом свијету што живи без корјена и без сунца родног краја.
01/10,2022
2020MARET KORONA
01/10,2022
VJERA
01/10,2022
KOMŠIJE POŠTENE
01/10,2022
30
01/10,2022
REPUBLIKA SRPSKA
Суштински, немам шта језгровитије и патетичније да поручим као свој лични став, ни шеснаест година касније. За увод у причу о јубилеју тридесет година од оснивања Републике Српске. Изразито сам лично везан за тај државни пројекат, који посматрам другачије од оних којима је Република Српска млађа од најмлађег дјетета.
Срећом, Република Српска је жива, али је у најмању руку ствар укуса хоћемо ли рећи је ли и здрава. Здравље је растегљив појам. Република Српска је била независна држава од 09.01.1992 – 21.11.1995. године. Независнија и већа него што је то Црна Гора и данас. Но, има проблем са главом, односно менталним здрављем, најмање од завршетка рата.
Перформанс који помињем у уводу се звао Слава – Свети Цар Стефан Душан Силни, а извео сам га пред преспремним славским столом у оквиру једнодневне манифестације Културфест 2006. Суштина је да Душан једини од Немањића није проглашен светитељем, али је пред изборе и годину након што смо се добровољно одрекли Војске Републике Српске, тежиште доживљаја публике било на нечем другом.
Било је чудно. Можда мало и непријатно. Јер, могли сте бити искључиво негативац ако Републику Српску уопште помињете. У Републици Српској. Камоли се активно залажете за српски народ и његову културу. Посебно за шмокљански језик и смарачко писмо. Посебно у Републици Српској! Но, настављао сам стицање негативих поена за некога ко је против продавања страних муда под домаће бубреге. До данас сам тих поена добио за вјечну позицију испод црте.
Званична политика и установе Републике Српске финансирале су удружења која промовишу "унитарну БиХ" и праве изложбе са мотивима о (митском геноциду у) Сребреници у Бањој Луци. Ниво српског патриотизма у агитпроп-културолошкој равни је најбоље измјерив именима као Горан Марковић или Срђан Драгојевић. Мимо свих конкурса су добили скоро два и по милиона марака. Сјећате ли се БЛИФФ-а? Досљедна антисрпска и антикултурна политика се наставља до данас, обећањем да ће титоистички изједначивач усташа и четника – Лордан Зафрановић, такође добити српске паре. И да, умјесто Прича о Титу, морамо гледати Лажи о Аиди у школском програму.
Дакле, уколико знамо да је у култури Републике Српске деценијама изразито непожељно радити било шта у интересу Републике Српске, поставља се питање како је уопште опстала?
Једини смислен одговор је – њен народ.
Убрзо, уколико Срби јединствено наставе одбацивати сва недемократски наметнута рјешења, политичка међународна јавност ће бити јасно суочена са избором – подривати темеље мировног споразума и ризиковати нови рат; или схватити да су све кризе узроковане нападима на Републику Српску. А не обратно!
За ових тридесет година много тога није оно што смо почели да изграђујемо и бранимо 1992. године. Република Српска је до пола прогутана жаба, која још увијек млати предњим ногама. У једној јој је ПЦ Амблем, а у другој Демографија. Али изгледа смо за наше непријатеље отровна жаба. Можда љигава и скухана, али нејестива. Превелика и преопасна за прогутати.
Политичке елите су продавале за фотеље, оно што није њихово да дају. У току рата, једући нејестиве конзерве из хуманитарне помоћи, борци Војске Републике Српске су аутостопом ишли на прву линију. То можда дјелује несхватљиво, али они су знали да им је иза леђа њихова нејач. Коју неће заштити било какав политичар, нити његова фотеља. Само они.
Зато нема предаје, живјела Република Српска!
12/13,2021
б
12/02,2021
Osuđenik I izbjegao smrtnu kaznu, umro od korone
12/02,2021
mAGIJA
Skidam Crnu Magiju Vraćam muža Pomažem u zatrudnjavanju Vraćam ženu Pravim Crnu Magiju Švalerki Dajem brojeve za loto i dobijate garantujem svojim imenom i prezimenom Pomiravam sina i majku Svadje u kući sredjujem da prestanu Pomažem kod mršavljenja 100gr dnevno 36,5kg godišnje i kile se ne vraćaju Pravim da ti bivši dečko pošalje poruku
12/01,2021
DEC 48,2 The Wanderer (1994)
KAFANA 272
DORUČAK 98
OSTALO 125
tn 50
ljekarsko 70
drama 90
APRIL 630
MART610
MAJ 1120 (registracija)
JUNI 708
juli 794
avgust 912
SEPTEMBAR 842
oktobar 987
NOVEMBAR 572
11/26,2021
MOŠE PIJADE
Rodoljub Čolaković i Avdo Humo su među najzaslužnijim što je 25. novembra 1943. godine u Mrkonjić Gradu obnovljena državnost Bosne i Hercegovine. To se desilo uprkos protivljenju pojedinih bliskih saradnika Josipa Broza Tita.
Čolaković, rođen 1900. godine u Bijeljini, u bogatoj porodici, je bio jedna od najistaknutijih ličnosti u stvaranju socijalističke Bosne i Hercegovine, odnosno Jugoslavije. Bio je književnik, borac Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe.
Humo, rođen 1914. u Mostaru, je politički i oružano organizovao studente koji su bili sljedbenici socijalizma. Bio je među organizatorima oružanog otpora nacistima i fašistima.
Čolaković i Humo su bili među vijećnicima prvog zasjedanja Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine (ZAVNOBiH), koji je predstavljao početak organizacije vlasti u oslobođenim teritorijama, 25. novembra 1943. Bili su istrajni u zahtjevu da Bosna i Hercegovina bude republika, a ne pokrajina Jugoslavije.
Njihovom zahtjevu protivili su se pojedini komunisti iz Srbije, među kojima su Milovan Đilas i Moša Pijade bliski saradnici lidera socijalističke Jugoslavije Josipa Broza Tita. Đilas i Pijade su kao razlog protivljenju tome isticali vrlo heterogen etnički sastav Bosne i Hercegovine smatravši da muslimani, odnosno Bošnjaci nisu zaseban narod.
Komunisti Bosne i Hercegovine bili su jedinstveni u stavu da Bosna i Hercegovina mora biti republika.
Konačnu odluku je donio upravo Tito - usaglasio se s tim da Bosna i Hercegovina bude među šest republika, a ne pokrajina unutar Srbije ili Hrvatske. Kao argument za to je naveo i zasluge bosanskohercegovačkih naroda u odbrani od nacističkog i fašističkog okupatora, odnosno stvaranju socijalističke Jugoslavije.
Prvim zasjedanjem ZAVNOBiH-a je obnovljena državnost Bosne i Hercegovine, i to nakon skoro pet stoljeća osmanske, odnosno austrougarske vladavine. Tada su usaglašene individualne i kolektivne slobode i prava građana nakon Drugog svjetskog rata. Ključan je bio dogovor da država nije "ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska, i hrvatska, i muslimanska".
Drugo zasjedanje ZAVNOBiH-a je bilo krajem juna i početkom jula 1944. u Sanskom Mostu, a treće u aprilu 1945. u Sarajevu. Iz ZAVNOBiH-a je nastala Narodna skupština Bosne i Hercegovine.