dalibro

Све што нема моћ расуђивања није ништа друго до убоги богаљ и ђавољи адвокат. Пун знања, информација и Антихристовог духа. То је човјек XXI вјека, пун доброте и љубави за васцјели свијет. Његова истина живи у екрану. А животни мото налази у препорукама комесара и комисија. Поштује сва правила. Толико их поштује, да преболи корону више пута, већ она и дође до нас. Вришти кад види шишмиша. Никад не бира страну, јер увјек је на страни науке и људских права. Свијет види кроз призму економских интереса и толико је пред собом поштен и моралан, да држи до тога да је узвишен. Све око њега је обична талашика. Ерудита и поштовалац сваке различитости и све што не подноси је српска хегемонија и крезава сиротиња. Чврсте је вјере да смо од мајмуна, да живота нема без страних инвеститора и европских фондова. Политика је за њега прљава, али смјеши нам се за зидова у вријеме избора. Има тјело фоке, али сваки спорт је одавно прекуц'о. Воли културу, шалу и пошалицу. Те све ногом трза док се смије Кесићу. Поштује сваку религију, али преширок је за такве глупости. Љубитељ је природе, само на ногама у њу не иде, али се бори из кревета за свако дрво, ријеку и травку. Ноћима не спава колико брине јер се планета загријава. Дружи се са пробраним и себи сличним. Слаб је на животиње, не једе месо, спашава мачке и зелене гусјенице. Увјек има анегдоту, виц и двосмислену опаску. Радује се као нико кад радници у Европи и Америци изборе своја права. А на домаћем терену се бори за страног инвеститора и комфор му обезјеђује пуста сиротиња. Ето, ово је укратко опис човјека XXI вјека. Човјека без чипа чипованог и пуног бескорисне и неупотребљиве доброте према сваком, да ми свака окорјела порочна бараба поред таквог личи на светитеља или бар изузетног мудраца.


EL RAMADAN MUSAAAA 25o

KAFANA 291

DORUČAK 68

OSTALO 233

bilderaan 50

dres i trenerka 168 

 


JANUAR  1359

februar 714

MART 839

2021 MD-  7880

ukr

Украјинска криза, као ретко који моменат у историји, пре или касније ће наметнути Србији као суштинско питање оно од чега смо као народ или држава бежали или смо то, пак, вешто избегавали - да ли Србија припада западној или источној цивилизацији? Чини ми се да ће као никада до сада одговор на ово питање од стране наше државе и друштва имати тако снажне последице истовремено и на идентитетско-духовном и на материјално-егзистенцијалном плану. У 19. веку и почетком 20. века Србија је била држава тек стасала на ноге која је сарађујући периодично и са источним (руским) и са западним (немачким и француским) фактором покушавала да пронађе своје место, а епоха југословенства, посебно оног у комунистичком и несврстаном духу, само је привремено замаскирала потребу да се на постављено питање одговори. У нашем друштву видљиви су снажни утицаји и Истока и Запада. Словенски смо и православни народ, по много чему оријенталног менталитета, што нас чини делом Истока, а географски положај, економски токови и стил свакодневног живота нас више везују за Запад. Ако претпоставимо да Србији неће бити дозвољен луксуз једне Југославије да седи на две столице, што је вероватан сценарио, те да ће неаутаркична нам држава бити принуђена силом прилика да се определи, онда нас чека судбинско питање - хоћемо ли бити нешто попут Грчке или нешто попут Белорусије? Намерно помињем ове две земље, јер су обе кроз своју историју имале у себи и елементе Запада и Истока, да би се потом суштински приклониле двема различитим странама. Цену опредељивања за било коју страну мораћемо платити - опредељење за Запад значило би духовно пропадање, разарање традиције и неку врсту мењања психолошко-менталитетског кода нашег народа, док би опредељење за Исток значило нижи економски стандард и живот у потпуном окружењу супротне цивилизације. Да бисмо дали одговор на питање коме се приклонити у тешким временима која долазе, морамо прво дефинисати себе као државу и народ и рећи који су то наши темељи и принципи на којима почивамо без којих бисмо престали да будемо то што јесмо. Морамо, са друге стране, дефинисати и Исток и Запад. Шта је данас Запад уопште? Неолиберални капитализам, привид демократије и људских права, постхришћанско друштво и изразита русофобија - рекао бих да су ово елементи који се проналазе у готово свим земљама Запада. Далеко теже питање је шта је Исток - да ли је то само Русија, Русија заједно са Кином или чак обе земље заједно са Ираном, Северном Корејом, Сиријом, Венецуелом и Кубом? Шта ове земље веже осим заједничког непријатеља и како се Србија уклапа у све то? Нема сумње да смо по многим стварима компатибилни са Русијом и руским друштвом, али шта нас веже са Кином или Ираном ван сфере неких политичких и економских питања и сарадње? Можда је наш писац Слободан Деспот ипак у праву да смо ми Срби посебна цивилизација за себе, сувише мала да би била самостална, а сувише специфична да би се уклопила у неку већу.

glas

Копали рупе за шљиве прије 5-6 година код ђеда Владомира у воћњаку. Скупило се ту разних ћалова да раде. Треба ископати рупу шесет са шесет и у дубину шесет.
Један чим је дошо и почео радити сломио лопату и будак, јер је мрцина па кад навали радити не умије да се заустави и нормално поломиле се држалице. И онда прешо код нас у екипу јер је било вишка алата, а њему било далеко да иде кући да понесе други будак и другу лопату. Вели: ја ћу да копам, а ви за мном избацујте. Ми смо са њим најебали јер не умије да се заустави. Немош постигнеш да избациш колико накопа. Кае, роки, мени се не исплати да радим на дневницу, требо сам тражити да ми плати по учинку. Ја ископам 500 ових рупа данас.
Поменути треба и друга два, понајвећа, ћалова – браћа Станко и Ранко. Лудаци и пиромани. Они не копају по спецификацији и како људима приличи. Него закопају и кад могу обојица да уђу у рупу они уђу, окрену се леђима један другом и копају онако. Ископају гроб. Пролази ђед Владомир, кае: немојте ба људи копати големе рупе, не треба то толикачко. Само се у замаху будаком јаве и кажу: Ја, јес... и наставе да кљују како су кренули.
Било је ко у оном филму кад траже Саву Савановића да ископају а онај каже: Копниде мало будаком.
Да је оно ко био да снима. Јебо било какву комедију. Мене је стомак заболио од рзања.

tradicija

Под традицијом се свашта подразумјева, но када се она овдје помиње мисли се на Традицију са великим почетним словом.
Ради се о познавању сила и процеса који непосредно утичу на сва дешавања на свим нивоима постојања. Та знања су у данашње вријеме презрена и одбачена као неутемељена, као сујевјерна, бапске приче, ирационалност и фикција. Што због ритуалне форме у којима, не увијек, али махом доживљавају своју примјену што због одуства егзактности и било какве потребе за доказивањем сопствене исправности било коме, а што је главни захтјев постављен пред све оно што се жели прихватити као „истинито“ у модерном свијету. Једноставно Истина се скрива од оних који желе да анализирају, растављају, завирују унутра. Скрива се од оних који сумњају и не желе проста срца и на вјеру да прихвате нешто. Свака модерна наука приликом дефинисања своје методологије као срж поставља аналитику и сасмим тим она у своме зачетку себе лишава могућности да изрекне било шта истинито. Егзактност растјерује од себе сву силу – кушање одгони Благодат.
Традиција је наслијеђени скуп светих и вјечних вјештина, мудрости и поука које важе увијек и свуда и над којима бдије Дух Свети. То је Премудрост коју је цар Соломон пронашао. И како вријеме пролази она бива све тежа за пронаћи, све скривенија, све повученија у дубине гдје искварени поглед модерног, гордог и похлепног, човјека никада упућен неће бити. Она се открива онима који је искрено траже, чиста срца и из љубави према Истини, а не славе и користољубља. Ко је чиста срца иште она га оставити неће и привешће га познању Истине.
Традиција Свето Предање - Светих Отаца Цркве и светих људи из народа, предака, оних с којима је у давна времена Бог разговарао, а народ их слушао и по њиховијем ријечима дјелао и преносио то својим потомцима.
Може се модерност копрцати колико год жели и одбацивати оно што Традиција говори. Прихватили или не прихватили на крају увијек бива онако како она каже.

И ето нама рата прије нове године ако Бог да.

Исто оно што се спремало Србима у грађанској, сувереној и унитарној држави такозваној Републици Босни и Херцеговини, гдје би као и у свим грађанским прћијама важио принцип један човјек=један глас, данас се спрема латинима у ФБиХ. У таквој ситуацији Срби иако историјски, културно и, у крајњем случају, катастарски истински и већински власници Босне и Херцеговине били би потпуно политички беспомоћни и ућуткани вољом, у оно доба, турско-латинске већине. Данас се управо то догађа вајним Латинима. Они ту пријетњу нису предуприједили већ су дозволили да им се догоди па сада накнадно желе да неправду нанесену им исправе јер се доживјели потпуно политичко обесправљење – на мјесто затупника њихових права, вољом балинлука, изгласано је оно говно да му име не спомињем, које жели да их лиши њиховог ионако грдног идентитета и да их гурне у нешто још горе: безлично сивило граџанске бејха.
Ето сад на јесен иду избори. Идеална прилика да се Босна разјебе. Јер Хрвати ће изборе бојкотовати, а турци ће, глупо и слијепачки, тјерати своје и гласати не обраћајући пажњу на хрватски бојкот. И кад прогласе своје побједнике за мјеста у предсједништву, латини ће дићи барикаде по цијелој Средњој Босни, Западној Херцеговини (са Орашјем и Оџаком је питање шта ће бити). Сарајево ће послати полицију да то ријеши. Погинуће их и с ову и с ону страну неколико. Тензије ће порасти по свим мијешаним срединама.И ето нама рата прије нове године ако Бог да.

ULJE I BRAŠNO

Ja zaista pored svih informacija nisam htio da vjerujem da nema ulja. I onaj moj litar je nestao, i siđem dole u granap i kaže mi ona prodavačica, nema to već danima.
Uzeo sam maslinovo.
Najviše slatkiša na jednom mjestu vidio sam u svojoj kući 1992. godine kada su komšinice koje su držale prodavnicu u Foči pokupile ono što se dalo pokupiti i sakrile kod nas. Bilo Kinder jaja, onih nekih napolitanki i Euroblokova, bilo svega u velikim bijelim vrećama. BIlo je i nas u kući 30-40, žena i djece i mislim da nisam stigao nijednom da se devastiram voljenim slatkišima. Da, bilo je i brašna i ulja.
Dva tri dana nakon skladištenja velike količine slatkiša i ostalih namirnica u mojoj kući došli su četnici i sve nam uzeli.
Onda su zapalili sve kuće.
Onda su nas poubijali.
Nešto kasnije desilo mi se da u izbjeglištu u Novom Pazaru dobijem vreću slatkiša, od nekog komšije koji je zatvarao prodavnicu pa počastio nas izbjeglice. Nisam dohvatio.
Od onog momenta kada sam gledao kako pale kuće moje familije i kako žene jauču sa svojim domovima koje su krvavo sagradile sa svojim muževima ja nisam htio da imam ni kuću. U mojoj dječijoj glavi nije bilo rezona. Šta će mi nešto zbog čega ću toliko plakati? Šta će mi vreće koje će mi otimati? Na kraju, kad te ubiju, zejtin ne pomaže. Materijalno je od moje osme, izgubilo smisao. Zapravo, kada je rat, sve izgubi smisao.

mk

НАЈЗАБРАЊЕНИЈИ МОЈ ТЕКСТ. Никад се пониженије нисам осјећао, као тог 26.06.2011. Кад су Жути продали Генерала, за обећање да ће бити боље. Попишали су се тад наши влаштодршци, по свим нашим страдањима и по свим нашим побједама. Продали су човјека, због кога је остало живо бар милион Срба. Човјек, који је својом бриљантном ратном тактиком, први у свијету побједио Нато пакт. Човјек, који је сачувао нас сарајевске Србе, од покоља невиђених размјера. Јер да нису заробљени сви ти ''миротворци'' и свезани за технику, сви ми у Српском Сарајеву били би побијени у року од 24 сата. А свијет би видјео, шта се све може џихад. Пропала би им сва лажна пропаганда о опкољеном Сарајеву. Напоменуо би, да су нас ти ''миротворци'' читав рат тукли својом артиљеријом за брзе интервенције са Игмана. Нису бирали циљеве и то најбоље знају цивили из Хаџића и Илиџе. Кад их је Генерал приморао, да бомбардовање стане, дошао је и крај рата. Створена је Република Српска и Срби са ове стране Дрине, имају неки облик своје државности, први пут од пада Босне под Турке. А да то није кавез са дивљим звјерима, попут обје Југославије. Генарал је најсвјетлија тачка нашег Отаџбинског рата, али они, које је побједио у рату, сад му у миру суде. Направили су од њега дивљу звјер. У оној историји, који нам они пишу казњава се сваки помен његовог имена. Срећом Срби смо, па нам све историја преноси од уха до уха, још од средњег вјека и пада у ропство. Некако, од тог дана, на ове наше проевропљане гледам, као и на бошњаке, Хрвате и остале геноцидне народе. Дјелују ми као ликови коју вежу малу српчад и доводе у логор на клање. Опростио би им и Караџића и Милошевића, да су стали са том продајом српских глава, али због пара су отишли још даље и учинили, да се сваки Србин осјећа понижено. Данас су сви редом, енормно богати људи. Свјет се напокон, убрзано мијења, а ништа га не мијења као истина. Надам се да ће ово вријеме полуокупације проћи и да ће дјеца у школама учити, о најславнијем витезу Српства, каквог нисмо имали од Влатка Вуковића у Босни.

peder dalibor

Кад сам кроз полуотворена врата прислушкивао разговор родитеља. Чуо сам, да је Милан вратио пушку коју су му моји дали и отишао да стражаи са муслиманима. Стари је рекао, да сад сигурно знају да дјелимо оружје и да нам је свима глава у торби. Ту ноћ дуго нисам заспао и размишљао сам како ћу да им вратим за ту издају. Сутра дан кад сам изашао из куће и отишао на игралиште, сви су се одвојили од мене. Није им то био први пут, јер већ мјесецима се нисмо дружили. Они се нису играли са нама Србима, иако нас је било само тројица. Брат, ја и Далибор. Али тог дана је Далибор био са њима, док су мене избјегавали. Размишљао сам како да ударим Далибора и било ме је мало страх, јер је старији од мене три године. Мало сам се сабрао и пришао сам међу њих десетак. Зовнуо Далибора. Он се окренуо, а ја сам га напуцао шаком, да сам му избио зуб и расјекао усну. Док су се они сабрали, ја сам већ бјежао. Кренули су за мном. А ја сам знајући да у првом рову у касарни има пушка и да војник спава, прескочио ограду. Кад су је и они прекочили, узео сма пушку, репетирао и увалио уста Далибору. Сви су стали, а ја сам се ускурчио и Далибору псовао мајку издајничку. У секунди су истрчали војници и ови су се повукли. Одједном су почели да се скупљају сви муслимани и наравно Далиборов отац Милан и мајка Ранка, која је предводила линч на мене. Гламили су на мене и пријетили са оне стране ограде. Био сам у касарни потпуно сигуран и показивао им сердњи прст. А онда се појавио и мој стари. Ушао међу њих и упитао их шта се десило. Кад су му рекли шта је било. Он ми рече, да изађем из касарне и да се извинем Далибору и свима. Нисам хтио и он ме ошамарио. Они су учутали и смирили се. А ми смо се окренули и кренули кући. Чим смо одмакли десетак метара, стари ме загрлио и рекао ''Извини''. То му је био и први и задњи пут да ми се извинуо. Кад смо дошли кући и свима рекли шта је било, ђед је рекао, да под хитно морамо бјежат, а да мене прије мрака шаљу код тетке. Исти дан су ме спаковали и послали код тетке у Тиново, јер тамо је било више Срба. А сутра дан смо, мама, брат и ја, отишли конвојем за Будву. Од тог дана знам шта су издајници и како с њима треба. Нису ми успјели вратити, светили су се ђеду кад су га затворили и тукли га у тим њиховим казаматима. Највише Милан и брат му Бобан, те тако се доказали и задобили статус лојалних грађана БиХ. Али, ето, тај мој не баш промишљен потез спасио нас је вјероватне смрти или бар логора. А и стари се лакше спасио ослобошен бриге о нама. Те вам могу речи, да се нимало нисам промјенио за ових 30 година и да би имао исту реакцију на сваког ко ових дана не зна на којој је страни.

догодине

Догодине у ово доба Европа ће бит на маслачку и Икару. А ови наши што су за европске интеграције биће жицом ограђени. Док ћемо се ми башкарит и узиват у реду за порцију на казану. Нашао сам и мајкине рецепте из периода 1992-1995. Контам превест их на све европске језике и лагано лову млатит. Одавно ја свима вама говорим, да сам прави експерт за пропаст. Још сам ових дана више пута срео Жака. Нашег Деда Мраза у оставци и стручњака за препознат прилику и каже ми, да долази његово врјеме. Па ви видите.
 
 
Ми што истину говоримо увјек смо у проблему. Тако да, ово укидање слободе и демократије мени ништа не мијења. Одавно видим у каквом свијету живимо. У том свијету сам забрањиван, оспораван, прогоњен, клеветан, брисан, са све уцјењиваном главом и ко зна шта још. Неколико година сам о послу само могао сањат. И, ево ме, ту сам. Жив, здрав и у памети. Некако сам свико на све то и слабо ме шта потреса. А немам се на шта ни пожалит. Борим се како се борим и годинама исто говорим. Србујем о свом трошку и казујем све што знам и мислим. Једини сам такав на мало широј регији и још никад од свог писања и дјеловања нисам ништа добио. Осим проблема и људске злобе. Те покоје хвале људске. Проблем сам чини ми се како овим гладежима на глобалном нивоу, тако и овим нашим хијенама на локалном нивоу. И кад би ме гонили, морали би добро да размисле, којим би то методама радили, јер не знам шта ме није од свих њих задесило. А могу вам речи, да сам једва дочекао ову пропаст демократије, људских права и слобода. Јер у оваквој слободи, комфору и са правом да будемо шта пожелимо, упрљали смо се толико, да се само невољама опрат можемо. Многима желим добродошлицу у реалност и свијет невоља и проблема, јер видим помало су прогледали. Осталим желим брзу пропаст и то такву, да им се сви идоли и кипови за главу ухвате. Баш овако као овај нововавилонски Кип слободе, јада и чемера.

7880 ft MUSA

KAFANA 218

DORUČAK 108

OSTALO 172

poklon 94

BENZIN 126

patike 121

JANUAR  1359

februar 714

MART 839

2021 MD-  7880

1 MART BOSNA

ПОПИШАМ ВАМ СЕ НА ДАН ДРЖАВНОСТИ И НА ДРЖАВУ
Добро се сјећам тог дана. Враћени смо из школе, барикаде су постављене и телевизор се не гаси. Телефон стално звони, свако се за сваког распитује и сви говоре да почиње рат. Некако са првим мараком, стари је отишао на спрат, гдје се задржао десетак минута. Одлучио сам да видим гдје је и полако се прикарао полуотвореним вратима од спаваће собе на спрату.
01.03.2019.
Провирио сам и видјео старог како покушава да расклопи пушку. Гледао сам га неколико минута и на крају упитао:
- "Хоћеш да је ја расклопим?"
Стари подиже главу и поче њемо да гледа у мене, сигурно неких пола минуте, те рече:
- "Знаш ли је расклопит'?"
А ја сав сретан рекох: - "Па, болан тата сваки дан их у касарни расклапам."
Он некако тужно отпухну и рече: "Знам да знаш, сваки си дан с војском, од како си проходао."
Зграбио сам је и расклопио у трен ока, а како да је не расклопим кад сам их до тада на полигону касарне, која се налазила 50 метара од моје куће, расклопио на хиљаде. Посебно оним лијеним војницима, што смо им ми дјечаци чистили оружје.
Кад смо завршили стари рече:
- "Знаш Бојане, почиње рат и молим те почни ме слушат'. Немој никог изазиват' и молим те мани се приче о рату и Србима кад си с другом дјецом. Знаш да смо сами овдје и морамо се пазит'. Ако буде пуцања буди спреман да са мамом и братом претрчиш у касарну, а ја, ђед и баба, полако ћемо за вама. Ноћас ја и ђед дежурамо, ви спавајте, а ти по дану дежурај".
А ја се некако брецнух и упитат старог: "Што дежурамо?"
Тата се уозбиљи и рече: "Да нас не убију и не заробе, видиш да су данас убили човјека јер је Србин. Молим те почни слушат Бојане, ово није игра. А сад иди у собу са братом и ником ни ријеч о овом вечерас".
Отишао сам, али сав окамењен и у ушима ми је само звонило, да нас не убију и не заробе.
Први пут сам помислио, да би нас комшије могле поубијати. Обузео ме страх од те помисли. Страшан страх се понављао сваке вечери, наредних два мјесеца. А дању сам од тог страха некако био ослобођен и чим би отворио очи, гледао би према касарни, јер некако осјећао сам сигурност кад видим војску.
Некако од те ноћи кад смо расклопили пушку, престале су све игре у комшилуку. Убили су нам и пса, да лакше прилазе кући. А онда је на Ђурђевдан 1992. године тата послао, мене, брата и маму у изгбјеглиштво.
Тата, ђед и баба су остали кући. Посље првог претреса куће, тата је побјегао у касарну и изашао са војском. Видјели смо га кад је дошао на неколико дана, да нас из Будве премјести у Панчево, код кумова и вратио се у Хаџиће, да ратује.
А ми смо остали до септембра, те грдне 1992 и онда смо се вратили у Хаџиће. Бабу и ђеда смо размјенили у децембру 1992. године, јер тата и ђед Гавро су нашли неке муслимане и дали их за бабу, ђеда и стрину Ковиљку.
Ђеда смо у стан уњели у ћебету, није могао да хода, јер је био измучен глађу у муслиманским казаматима. Њему су тада биле 74 године и био је старац, али то комшијама, није пуно значило. Он је био православни Србин, а као такав није могао бити слободан човјек, у сувереној и независној Босни и Херцеговини, баш као у вријеме НДХ.
Баба је била сва испрепадана, од скоро свакодневне тортуре, а и она је била у затвору неколико дана. А кад су је пустили, у кући је нашла муслиманску породицу из Фоче, па је од свог имања, које није било мало, имала само једну собу. Причала је, колико се испрепадала, када су комшију Шпиру заклали муџахедини, које су наше комшије довели из исламских земаља, да чине зла Србима. Причала је о ноћи, кад су силовали комшиницу Анђелку, док су њеном синчићу Горану држали питољ у устима и да је дијете болесно од те ноћи. Причала је и како се наспавала само једну ноћ у затвору, који је био затвор за Србе и који је био у нашој школи.
Преживјели смо заједно у Хаџићима, најстрашнији рат, какав су само окусили Срби у Сарајеву и можда Руси и Чечени у Грозном. Преживјели смо, пушкарање, снајпере, бровинге, гранатирање из свега и свачега, од стране комшија муслимана до УН снага за брзе интервенције, па и бомбардовање НАТО пакта, у којем су на нас бацали бомбе и тоне осиромашенох уранијума, од којег смо поњели смрт гдје год да смо пошли.
Преживјели смо живот без хране, струје и воде. Преживјели смо и нису нам рова узели. А ми смо све дали за Републику Српску и отишли на све крајеве свијета, јер нисмо имали више шта да дамо, а поњели смо чак и мртве, да комшијама не сметају и само да нас не гоне више, те да останемо православни Срби.
Да не будемо као наше комшије, што вјеру промјенише, па нас сад због ње гоне и убијају и којима су сви бољи од нас, па чак и Талибани са Истока. Преживјели смо и ону ноћ 1995-те, кад су нас продали, па и ону кад смо кренули у избјеглиштво фебруара 1996. године, па колективне смјештаје и редове за храну на казанима.
Преживјели смо све лажи о нашем народу. Преживјели смо све и свашта, ми Срби, у свим нашим земљама. Преживјећемо и Босну и Херцеговину, овакву каква је. Једноставно, да нам дјеца не би памтила дане, какве ми памтимо и да нам се историја не би поновила.
А коме је до тог дана, у којем је почео лов на Србе у БиХ, нек га слави, на своју част. Ми Срби имамо шта славит из дуге нам историје. Имамо ми дана, у којим о јунаштву причамо, у којима смо градили Царства и на земљи и на небесима.

7880 49.4

KAFANA 210

DORUČAK 82

OSTALO 179

ODEĆA 86

PČELE 50

sektaši 107  

JANUAR  1359

2021 MD-  7880

leh

Ми уопште не желимо да освојимо свемир. Ми бисмо хтели да проширимо земљу бесконачно. Нама не требају нови светови, нама треба огледало. Тражимо контакт са нечим а никада га нећемо остварити. Ми смо у глупој ситуацији човека који чезне за циљем а плаши га се и у ствари га не жели. Човеку треба човек! “
Станислав Лем

7880 48.5 The Wanderer (1994)

KAFANA 172

DORUČAK 88

OSTALO 268

NEDELJKOVĆ 100 

resenje 137

cipelice 175 

MOBITEL 419

 

APRIL 630

MART610 

MAJ 1120 (registracija)

JUNI 708

juli 794

avgust 912

SEPTEMBAR 842

oktobar 987

NOVEMBAR 572

decembar  705

 

2021 MD-  7880

«Prethodni   1 2 3 ... 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 ... 42 43 44  Sledeći»