kulajim.blog.rs

Код велике већине која себе назива православним вјерницима, вјера се своди на помози Боже, ако ниси прије коме обећао. Нигдје уздања у Господа, нигдје живе вјере, нигдје молитве. Само нека прича о некој љубави и мржња према свему што тражи одрицање и уздржљивост. Само нека позивања на неке свјетовне књиге, те извлачење цитата Св. Отаца из контекста. Наравно ту су попови хипици, што имају своје идолопоклонике и паламуде по друштвеним мрежама како ће се сваки човјек спасит. Серу толико, да не знам ни кад стигну молит се и службу Божију одржат. Поред таквог црквеног свијета, некад ми атеисти дјелују сасвим нормално, чак их пуно познајем да су бољи и милосрднији људи од ових црквених лицемјера. Чудом се начудит не могу, да постоје будале које имају све теолошке одговоре у малом прсту, а да нису никад сат времена се осамили и Господа призивали. Можда ја ништа не знам и можда нисам неко на кога се треба угледат, али знам, да док сам мислио да се може вјероват како пожелиш, корака нисам напрјед могао и сваки ме порок изједао. А није ме заобишао ниједан лажни јаран. Иако сам се и тада молио свако вече у четри своја зида, без уздржавања од разних помисли, без поста и без Светих Тајни. Исто знам, да кад сам кренуо овим путем којим идем, стигла ме је свака невоља и то често таква да би и најстабилнији човјек свисно. Али нестали су пороци и ружне навике, а мисли су ми свјетлије. Лажних пријатеља немам већ одавно ни на видику. И некако брже учим оно што ми је потребно и физички рад ми више није нешто што ме мучи. Једино што ми је од прије остало и није се промјенило је да ме баш брига шта свијет о мени мисли. Јер знао сам да свијет не воли никог ко за Господом иде, а сад сам сигуран у то. Свијет воли слаткорјечива уста и удобност сваке врсте.