kulajim.blog.rs

Неки дан рекох јарану да ми је све потаман, али да знам да то неће потрајати. Посао добар и плата солидна. Фирма се шири и не можемо произвести колико нам траже помфрит. Јуче нас у 14:00 позваше на састанак и дође странац каменог лица и рече нам, да смо сви отпуштени и да идемо кући. Сви чуте, а понекој жени се оте суза. У мени бјес и устадох те помислих, идем му шамар спуцат или га бар пљунут. Почех да зовем Господа и прође ме бјес, јер паде ми на памет да ми се то дешава по ко зна који пут и да ми срање не треба. Нисам ја једини праведних на ове наше двије општине или можда и јесам, јер данас нико радника не штити. Неки дан сам у једном тексу написао да су нама инвеститори створили масу која за сендвич галами и подржава наше вође. Можда сам у животу видиео пуно мучних сцена, али јучерашња сцена у аутобусу пуном отпуштених радника не излази ми из главе. Већином жене на минималцу и у кредиту од којег школују дјецу. Очи пуне суза за послом на којем се мрзну и гуле кромпир, али који им пуно значи. На крају сам почео да се смијем и да их покушам развеселит. Успјео сам у томе и изашли смо из аутобуса сви насмијани. А ја сам дошао кући и ево, још устао нисам, јер имам темпаратуру, од јада и муке и од свих наших газди, инвеститора и политичара. Али, бар ми је драго што још једном себе побједих и не направих себи већи јад.