kulajim.blog.rs

Имао сам четири године те 1984-те, кад су ме комшије научиле ко сам и шта сам. Читав дан се нису хтјели играт са мном, јер сам Србин. Кући сам отишао уплакан и рекао ђеду, да бјеже од мене и говоре ми да сам Србин. Ђед Драго се спремио и отишао код комшија и од тада ми никад више то нису споменули. Исти дан ђед ми је причао, о нама Србима. Тај дан сам сазнао за Косовски бој, за Милоша и Лазара. Све до 1989 и премијере филма Косовски бој на тадашњој телевизији, нисам имао проблема. Тај дан старије комшије су пуцале лоптом на кош и једили се због филма. Главну ријеч држао је комшија Џевад. А кад им је лопта побјегла преко жице у касарну, мени је рекао да је донесем. Знао сам да ме шаље јер сам Србин и нисам се помакао. Пришао ми је и душмански ме напуцао ногом у стомак. Лежао сам више од 5 минута. Нико ми није пришао. А кад сам устао, отишао сам кући и нисам смјео старом речи, шта ми се догодило. Сутра дан сам Џевада сачекао и каменом му разбио главу. Све се то збило у мелтиетничком Сарајевском пољу и у земљи из снова званој Југославија. Од тога дана јавно србујем и спреман сам да се одбраним. Зато данас више волим и поштује комшије, већ Србе који жале за Југославијом и упорно нам је призивају.