Суштински, немам шта језгровитије и патетичније да поручим као свој
лични став, ни шеснаест година касније. За увод у причу о јубилеју
тридесет година од оснивања Републике Српске. Изразито сам лично везан
за тај државни пројекат, који посматрам другачије од оних којима је
Република Српска млађа од најмлађег дјетета.
Срећом, Република Српска је жива, али је у најмању руку ствар укуса
хоћемо ли рећи је ли и здрава. Здравље је растегљив појам. Република
Српска је била независна држава од 09.01.1992 – 21.11.1995. године.
Независнија и већа него што је то Црна Гора и данас. Но, има проблем са
главом, односно менталним здрављем, најмање од завршетка рата.
Перформанс који помињем у уводу се звао Слава – Свети Цар Стефан
Душан Силни, а извео сам га пред преспремним славским столом у оквиру
једнодневне манифестације Културфест 2006. Суштина је да Душан једини од
Немањића није проглашен светитељем, али је пред изборе и годину након
што смо се добровољно одрекли Војске Републике Српске, тежиште доживљаја
публике било на нечем другом.
Било је чудно. Можда мало и непријатно. Јер, могли сте бити искључиво
негативац ако Републику Српску уопште помињете. У Републици Српској.
Камоли се активно залажете за српски народ и његову културу. Посебно за
шмокљански језик и смарачко писмо. Посебно у Републици Српској! Но,
настављао сам стицање негативих поена за некога ко је против продавања
страних муда под домаће бубреге. До данас сам тих поена добио за вјечну
позицију испод црте.
Званична политика и установе Републике Српске финансирале су удружења која
промовишу "унитарну БиХ" и праве изложбе са мотивима о (митском
геноциду у) Сребреници у Бањој Луци. Ниво српског патриотизма у
агитпроп-културолошкој равни је најбоље измјерив именима као Горан Марковић или Срђан Драгојевић.
Мимо свих конкурса су добили скоро два и по милиона марака. Сјећате ли
се БЛИФФ-а? Досљедна антисрпска и антикултурна политика се наставља до
данас, обећањем да ће титоистички изједначивач усташа и четника – Лордан
Зафрановић, такође добити српске паре. И да, умјесто Прича о Титу,
морамо гледати Лажи о Аиди у школском програму.
Дакле, уколико знамо да је у култури Републике Српске деценијама
изразито непожељно радити било шта у интересу Републике Српске, поставља
се питање како је уопште опстала?
Једини смислен одговор је – њен народ.
Убрзо, уколико Срби јединствено наставе одбацивати сва недемократски
наметнута рјешења, политичка међународна јавност ће бити јасно суочена
са избором – подривати темеље мировног споразума и ризиковати нови рат;
или схватити да су све кризе узроковане нападима на Републику Српску. А
не обратно!
За ових тридесет година много тога није оно што смо почели да
изграђујемо и бранимо 1992. године. Република Српска је до пола
прогутана жаба, која још увијек млати предњим ногама. У једној јој је ПЦ
Амблем, а у другој Демографија. Али изгледа смо за наше непријатеље
отровна жаба. Можда љигава и скухана, али нејестива. Превелика и
преопасна за прогутати.
Политичке елите су продавале за фотеље, оно што није њихово да дају. У
току рата, једући нејестиве конзерве из хуманитарне помоћи, борци
Војске Републике Српске су аутостопом ишли на прву линију. То можда
дјелује несхватљиво, али они су знали да им је иза леђа њихова нејач.
Коју неће заштити било какав политичар, нити његова фотеља. Само они.
Зато нема предаје, живјела Република Српска!