Ових дана потроших коју марку на интеренет, да би пратио ова дешавања на Косову и док радим. Не би волио да почне срање, а да ја не знам и да одма не кренем. Јер мушко сам и Србин сам, а ако нећу на Косово, онда не знам ни што сам се рађао. Одавно говорим, да имам само једну жељу и та жеља је да будем дио генерације Срба, која ће да врати Косово. Мене не интересује пуно ко влада и ко нас води. Моја је дужност да као Србин и човјек, браним своју земљу и свој народ. Приче људи, који на сва уста говоре о Косову као завршеној причи, или некој трговини и договору, ја не јебем ни 2 %. Јер то су они што нас годинама трују причама, да је све изгубљено и све погрешно, док сите гузице из фотеље подижу буне и револуције. Има и оних који кажу, не буди луд, јер држава не цјени борце. Насмијем се и кажем, да знам и то. Јер у злу добу сам одрастао и добро се сјећам ноћи у којима сам само у Бога вјеровао и у онај хладан челик у рукама. А и отац и мајка су ми били борци, од првог до задњег дана и никад ништа добили нисмо, осим, прогона, муке, патње и оних 58 марака мјесечно. Мени одавно ништа не треба, а из користи нисам прстом помакао и то зна свако ко ме познаје. Ја само знам, да ако још један корак са Косова одступимо, нестаћемо као народ. Јер Косово је наша веза са Небесима, наш завјет и ако га у срцу не носимо ми нисмо Срби, већ нешто налик овом отпадлуку око нас, без части и образа. Ја сам спреман и чекам, а знам, да нас има још пуно са ове стране Дрине, увјек спремних да крену, да бране част и образ и свету српску земљу Косово.
Кукају фукаре по комшилуку, послије овог данас на Цетињу. Мислили до вјека Србе гонит с огњишта. Нема више тих времена, прошла су. Завршила су се јутрос на Цетињу, та погана времена. Сад испред народа иде Црква, а добро знате, да кад смо ми Срби с Богом битке не губимо. Зато и кукате, јер знате да ће све дођи на наплату и да ће Србин вратит све отето. Знају то и они што су вас створили и њихова смо царства рушили, а да нећемо ове смјешне филџан државе на српској земљи.
Знао сам, да ове моје писаније читају људи на свим мердијанима и скоро свакодневно ми се неко јави, те ме подржи и подстакне да пишем. Задовољство ми је и што ме прати пуно наших врхунских интелектуалаца и врсних умјетника. Али неки дан се посебно обрадовах. Јави ми се некакав Хасан Топаловић из Хаџића и посла ми неке текстове, типа, како Босна није извршила агресију на Србију и још пар неких тешких лажи о геноциду. А ја му ништа не одговорих и он послије пар сати ми посла поруку. Поруку, у којој ме пита, јел' ме то боли истина? Те му написах, да ми је драго да ме чита и да полако сазнаје истину. Још му написах, да кад год га заболи истина, нек мени шарне по један писмени рад неког врсног бошњачког квазиинтелектуалца. Он ме посла у п...у материну и разговор се заврши. Можда би га још шта упитао, али морао сам у другу смјену. Распитах се код родитеља, ко је и шта је тај Хасан и сазнах, да је био директор обданишта и да има ко неке школе. А онда помислих, какви су им онда нешколовани, кад овај што има неке школе, себе затупљује тешком пропагандом. Ма хајде што у то вјерује, већ, ето, мени пише, да је била агресија. И то ми пише из Хаџића, у које могу отићи, једино, ако ми живот додије. Јер сам Србин и за њих сам агресор и геноцидаш. Иако ми је то родни крај. Из којег сам протјеран и у којем данас има таман толико Срба, да се могу пребројат на прсте једне руке. Онда ме стварно обузе радост, јер нисам ни слутио, да ме читају бивше комшије и да прате портале који мене преносе. Те сав радостан и поносан, одох да варим, на овој врелини, јер нисам никакав квазиинтелектуалац, а ни пуно школован лик, већ човјек, који истину пише, говори и живи. А од тога се само страда. Али, бар, нисам затуцан, ко сви ови, што се сад зову Бошњаци.
Кад год имам слободног времена негираћу геноцид и раскринкават бошњачке лажи. Навикао сам се да ме гоне јер сам Србин, а и најео сам се бораније због србовања. Још од 1984 кад се нису хтјели играт са мном, јер сам Србин, па кад ме 1989 ишутао комшија Џевад као кера, јер је ту ноћ била премијера Косовског Боја на телевизији ( додуше, њему сам вратио и каменом му разбио главу који мјесец касније) ја се са вама рвем и пркосим вам. То што сте ме од куће отјерали, пуцали на мене, што сам са 12 година морао научити да разликујем чим пуцате по нама да би преживјео, што ми је пола фамилије прошло кроз ваше казамате, довело ме до тога да с вама ништа не деверам и да вјерујем у ону историју коју су ми ђед и баба испричали. А сад још једном да поновим и кажем, ГЕНОЦИДА НИЈЕ БИЛО, осим над Србима и то широм Босне и Херцеговине кроз читав XX вијек.