kulajim.blog.rs

Comments (1)

Никад ниједна пјесма није у мени створила толико емоција и слика, као Драга Стрина, од Коље Пејаковића, кад год би је слушао. А ријетко је чујем. Тешка је и боли. Стара вуцалица, у пјесму ставила све, што је очима видила, ушима чула и сузом из срца оплакала. Судбину своју и судбину рода свог. Сву ону истину, о којој пише Црњански у Сеобама. Сва она ратничка страдања, о којима пише Стеван Јаковљевић у Српској Трилогији. Сјетиш се ликова о каквима пише Небојиша Јеврић у Ратној Трилогији и Српском Рулету. Све то наш добри Коља у пјесму ставио. Пјесму, од које заплеше сјећање, на милион ликова које знаш. А онда почну да лете слике рата. Створи се укус шунке у устима, што кум из Панчева у гладној ратној години, преко ко зна колико руку посла. Језа те низ стомак прође, од сјећања на звук гранате. Дах се стисне у грудима, од сјећања на крик оца, који вапи за помоћ и беспомоћно шири крваве руке, док му дјете у крви кркља. Сав од бола претрнем од слике друга на носилима и опуштене дјечије руке која оставља крвав траг. Потеку од тога пред очима крваве Сава и Дрина. Видиш поклану српску нејач. Јасеновац, Јастребарско, Паг, Козару, Пребиловце, све јаме пуне Срба и слике логораша из задњег рата, кад их размјенимо из Сарајевских казамата. Тих живих лешева, жељних само једног даха слободе и кришке хљеба. Сјетим се прскоса једне генерације ратника и Обилића мог времена. Обилића, о којим не смије да се пише, јер слобода код нас увјек муца. Зболе ме сви они, које однесоше пороци, у оним послије ратним шугавим временима. Временима, у којима ако останеш човјек, постанеш сиротиња. Сиротиња, која бол пороком лијечи и пјева, док је мука једе. Једе, јер све надарено на крају колоне иде, а мутави коло воде. Замиришу пред носом сви мамурлуци, мирисом трулог сјена и пропалог човјека. А на крају пјесме, радосница суза, од Божје љубави и милости, због које постојимо и као народ, а и као људи. Све то добри Коља, у мало више од четри минута стрпа. Данас је слушам и пишем. Спремам себе да сутра одгледам Дару из Јасеновца. Ред је, да је сви одгледамо и молим вас не говорите да вам је тешко гледати такав филм. Тешка је наша мука, а не филм, који се може гутљајем излијечит и заборавит. Филм, од којег можеш само тешко заспат мртвим првим сном, ако си човјек и то је све. А ви учитељи, ако сте људи, реците дјеци, да гледају Дару. Јер боље је, да филм остави траг, већ да срце боли од времена и бремена.

Comments (0)

Comments (0)

DORUČAK 85

SOKOVI I TO 98

KAFANA 165

STELJA 22

BATERIJA 15 

MAŠINA ZA SUĐE 100

gorivo 85

jakne 100

poticaj 93

Comments (0)

Нема ми ништа тужније и смјешније, од бораца за људска права, који у кафану не смију сами ући. Или од оних наказица, што те никад ничим задивит не могу, осим одабиром боја, које спаре на себи. Па често мислим, да су залутале са Афричког Купа Нација. Животно искуство код таквих не постоји и жестоко су искомплексирани, јер су и физички и умно дебело заостали. Кетећи у кући и маштајући о некој једнакости, која баш нигдје не постоји. Нешто мало школе су завршили и то им је толико нашкодило, да је боље да нису ни слова научили. Јер такви нити су икад били прихвачени од здравог друшта у којем влада љубав и сабрање, нити су се икад запитали, да можда то одбацивање не долази од њих самих. Такви мрзе људе око себе и све би дали да нису Срби. Непрекидно се доказују пред неким само њима познатим свијетом и јеже се на помен Младића, Јасеновца, али и цјелокупне српске историје. Наводно, ако неко воли отаџбину, Православље и свој народ, тај нема ширину коју имају они. А онда читав живот траже подршку од било кога, па не ријетко и од највећих душмана. Иду и вуцарају се по оној усраној Федерацији, која је за њих врх слободе, а тамо у стварности живи 2% Срба и етнички је очишћена, још 1992. Иако тамо бар 30% њих има, да не знају читат и писат, али то је за те ретарде нешто посебно, јер рекох, да би и њима било боље да слова нису научили. Врх екстазе је одлазак у оно усрано Сарајево. У којем је за њих култура на виском нивоу. Једу се ћевапи и руком се дупе брише, а цех плате добре бошње, јер с њима неће баш нико нормалан да дангуби. Они их тамо дочекају са дивљењем, какво добију само ретарди попут Чеде Јовановића и таквих случајних Срба. Усликају се на Башчаршији, са све џамијским голубовима и пошаљу слику своје кратке памети свима на друштвеним мрежама. Аферим глупани и молим вас видите, да дјецу осунетите и да не чекате ништа, већ да будете исто шта и тај културни древни народ, који се од '93 зове Бошњацима. Немате шта дангубит и чекат, јер Србе мрзите више већ ''добре'' комшије, који су такође некад били Срби. Исто као и ви, што ходочастите по граду у којем је убјено више од 8000 Срба у задњем рату. А за ове брокиње за људска права, надам се, да имају боја за хиџаб у 101 нијанси. Видите, да ми кажете, да историја не почиње 1992, а ја вам ево дајем слику из 1914, дан послије атентата, гдје ломе и уништавају све српско, ако треба додаћу и из 1941 и 1992.

9393

42 коментара

7 дељења

Свиђа ми се

Коментар

Подели

Comments (0)

Comments (3)

Comments (3)

Comments (1)

Comments (0)

Балијска стратегија је сљедећа, а могли сте је примјетити. На сваком мјесту, на сваком ћошку ових мрежа они лају, галаме, провоцирају. Они су јаки, они су лафови, они су све добили, нас нема ниђе, попушили смо. И та, још једна у низу џамијских директива, није нимало наивна, временом то што они булазне улази у уши и постаје нешто подразумјевано. Желе да рашире дефетизам међу Србљем. А како ствари стоје? Војнички у рату нису добили ништа. Шта јесу? Возућу - гдје је било два њихова корпуса на четири наше бригаде (не сасвим попуњене) и развучене. Али и то нису до краја могли истјерати већ су заустављени на пола Озрена. Влашић гдје је исто тако било шест њихових на једног нашег нису сасвим савладали већ помјерили линију у дубину па заустављени. И на крају фамоза прича о томе како су дошли 24 километра до Бањалуке, а на коју и неке наше будале налегну. А о чему се не говори? Не говори се да је у октобру мјесецу те 1995. Кључ био да га наши врате, Сански Мост био да га наши врате, да је новоградска бригада дошла до Арапуше и саме Крупе, уклинила се - па се вратила јер није било организованог напада, била је у гоњењу оне навикане 505. бужимске која је попушила на том истом Новом Граду неколико дана раније. Да су на цијелом потезу од Крупе до Кључа били разријеђени, слабо попуњени, и висили са мудима у процјепу. Али то нећете нигдје прочитати - прочитаћете само како су Срби бјежали и како их је НАТО спасио. Са друге стране усташија се исто хвали Босанском Крајином и крајем те 1995. када су узели Мркоњић, Шипово, Дрвар - а нигдје у пјешадијски у борбу ушли нису. Како су узимали те градове? Тако што један дан зује беспилотне летјелице, други дан поклопи артиљерија то што је извиђано, и одмах за тим наши добију наређење за повлачење. Ни на једном мјесту усташија није кренула у значајан пјешачки напад. До борби, и то веома слабих, је долазило само приликом контакта у напрједовању јер су мислили да су наши одатле отишли па их затекли. Ето нађите једног човјека са тог ратишта да вам каже јесу ли усташе ударале на један положај са намјером да га пјешадијски освоје. Нећете га наћи.

Comments (0)

Comments (2)

43 550 KATASTROFA

hrana i sokov 113

kafana 248

 doručak 51

Comments (0)

Comments (3)

Comments (0)