kulajim.blog.rs

Србин, који је спавао до подне и митинговао за мир у Београду деведесетих, мени није брат. Није, јер није га била брига како је мени. Тада је мене и моје вршњаке, будила киша метака, експлозија граната или гласан поклич Алаху Екбер. Понекад би детонација истресла из нас и посљедњи дах. Некад би се скаменили, од трага крви друга, за којим сте плакали читаву ноћ. Некад није било сна, од призора које сте видјели, или од саме глади. А некад ти и душа на нос излази, од трке кроз кишу метака, са канистером пуним воде. Можда не знате, како је неколико мјесеци бит даноноћно у тами и влаги, са мишевима, без струје и воде, док око тебе гори и небо и земља. Можда ништа не знате и није вас брига. Али знате речи, да су нам сви људи браћа. Нисте послали ни кутију цигарета, а камоли дошли у Српско Сарајево да нам помогнете. А данас нас учите, да су нам сви браћа. Извините, али мени браћа нисте ни ви, ни вама слићни. Мени су браћа људи, који су дошли да ми помогну. А дошли су из далеке Русије, јер знали су шта бранимо и знали су, да су нам једина браћа коју имамо. Још да вам кажем, било их је више већ Срба из Србије, бар у Српском Сарајеву. Ово је пјесма која сјећа на њих, а имена свих страдалих Руса поставићу у коментарима.

Уложили су милијарде у оружје и опрему, али и у филмове и маркетинг, да би створили причу, о некој њиховој непобједивости. Маринци, Легија странаца, те остали курци палци, који се никад не предају и све побјеђују. А онда их један мали народ и један храбар Генерал понизе у великом стилу. Тукли смо се са оном хордом бивших Срба и њиховом новом браћом џихад ратницима, читаве четири године, а посебно те 1995. Код нас на Сарајвском ратишту, горило је и небо и земља, тог задњег ратног љета. Напали су нас са ко зна коликом живом силом и потпомогнути читавим свијетом. Рова нам нису узели. Слушали смо их преко моторола, како кукумачу, да се Хаџићи узет не могу, као ни било који дио Српског Сарајева, које је било и кључ рата. Онда су призвали ову звијер, звану НАТО-пакт, да заједно покушају. Снаге за брзе интервенције, добро су упуцале своје оруђе током тог љета '95. Јер су користили силно гранатирање муслимана, да би и они пуцали по нама, помогли им и да би упуцали топове и хаубице. А онда су нас једно јутро у зору засули жестоком паљбом, да би кроз пола сата напали авионима и бобардовали нас. Било је гураво то прво јутро. Страшне експолозије, рика авионских митраљеза, која пара уши, баш, као неки крик из пакла. Али брзо смо се навикли и на тај јад. Кад смо видјели, да се звијер не шали и да ће нас тим својим нападима ослабит, да ће нас ови џихадисти за дан поклат. Генерал је наредио, да заробимо све НАТО снаге на нашој територији и свежемо их за технику и предајнике за комуникацију. Ту се показало сво њихово јунаштво, о којем силне филмове снимише и митове направише. Ту су ти амерички маринци цвилили ко цукице и ту је бјелу заставу истакла та непобједива Легија странаца, која се наводно никад ником није предала. Нису имали шансе против ратника какви смо у том рату били ми Срби у Српском Сарајеву, али и сви Срби са ове стране Дрине. Први смо на читавом свијету побједили помахниталу звијер са запада, те створили Републику Српску. А ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте.