kulajim.blog.rs

Тог 5 октобра, један јаран и ја, у кап смо сваку тукли, из неких лончића. Сједјели смо код мене у соби и пили душмански ћаћину шљиву. Стисло нам се било нешто на дну стомака, баш ко кад су нам рекли да смо у Дејтону све изгубили. Били смо сјебани и помало тужни. И то не што је пао Слобо, већ што је Ђинђић побједио. Знали смо и тад, иако нисмо неких година имали, да је побједио за нас омражени лик тог доба, а не онај олињали Коштуница. Теглили смо један другог за руку и један другом најављивали надолазећу пропаст. Сјећали смо се задњег рата и као да смо помало жалили за временом у којем смо сви били Срби. А онда смо гусле на касетофону пустили и наставили србоват. Србујемо и дан данас, ја и тај несретни јаран и то на суво. А некад ми се чини, да никог није прегазила та западна демократија, ко мене, јарана и Србију.