kulajim.blog.rs

Србин, који је спавао до подне и митинговао за мир у Београду деведесетих, мени није брат. Није, јер није га била брига како је мени. Тада је мене и моје вршњаке, будила киша метака, експлозија граната или гласан поклич Алаху Екбер. Понекад би детонација истресла из нас и посљедњи дах. Некад би се скаменили, од трага крви друга, за којим сте плакали читаву ноћ. Некад није било сна, од призора које сте видјели, или од саме глади. А некад ти и душа на нос излази, од трке кроз кишу метака, са канистером пуним воде. Можда не знате, како је неколико мјесеци бит даноноћно у тами и влаги, са мишевима, без струје и воде, док око тебе гори и небо и земља. Можда ништа не знате и није вас брига. Али знате речи, да су нам сви људи браћа. Нисте послали ни кутију цигарета, а камоли дошли у Српско Сарајево да нам помогнете. А данас нас учите, да су нам сви браћа. Извините, али мени браћа нисте ни ви, ни вама слићни. Мени су браћа људи, који су дошли да ми помогну. А дошли су из далеке Русије, јер знали су шта бранимо и знали су, да су нам једина браћа коју имамо. Још да вам кажем, било их је више већ Срба из Србије, бар у Српском Сарајеву. Ово је пјесма која сјећа на њих, а имена свих страдалих Руса поставићу у коментарима.