kulajim.blog.rs

Струје је нестало сасвим ево већ трећи мјесец. Народ се скупља по кућама, сјелимо, комимо курузе на руке и кромпир печемо у рерни, уз ракију разумије се. Причају се приче, сеоске, просте, бистри се ситуација и жене оговарају оне одсутне и кафенишу. Кафе има ал је скупа. Гасна лампа гори у ћошку на оном гасу што смо га прије годину и по купили код Маринка. Кад нестане наћи ће се патрљак свијеће ко што се увијек нађе, јер зимске су ноћи подугачке а никоме се не лијеже рано. Ко није ископо трап прича како ће чим мраз попусти. Сијена има довољно. Чекамо да се крава отели, па је не муземо, узаимамо од комшије млијека. Почеле су се и овце јагњити. Два јањета су у кући у кутији ту до шпорета. Овце их одбациле у корист онога другог близанца. Кад треба да посу узимамо их наизмјенце, па им се даје из флашице млијека, а оне ћопте, слатко, а све је лијепо док је малено. Сигурно не од сласти јер тога код хајвана нема.

Свијет се ломи око нас. Ми не осјећамо и не маримо. Има љеба, има и муниције, а Бог дода још понешто.

Остало је мерак, ко што је увијек и било, изићи напоље кад снијег падне а удари мјесечина па по оној бјелини и мразу тркати ко суманут и клизати се низ шпуре на цести, све се смијући од неке милине.