09/21,2022
GL
Published on 09/21,2022
Ко год се колико-толико борио против дегенерисаности од њега су носати лажови, преко новинара, халабуке и глупавих историчара, направили зликовца и крвника, или будалу. Ко код је у најмањем представљао брану неком јаду који су на његов народ навалили, а нарочито ако је то био неко православан и представљао катехон(онога који задржава), који не да сатанском духу да превлада, на њега се дигла и ала и врана и све ђавоље слуге да га сатру, свргну и униште и прогласе са заосталог и непријатеља хуманизма, прогреса и напредног свијета. И послије да причају колики је злочинац био.
Ја сам непријатељ хуманизма, непријатељ сваког прогреса. Непријатељ сваке науке и приче која човјека, његово добро и његове хирове и прохтјеве, ставља у центар ствари. Непријатељ комфора, одмора који није муком покривен, самољубља и обијести, врхунског пренемагања над животом.
Све је то кварење истинског човјековог лика. Замјена оне истинске доброте која се на земљи никад, али никад, не може стећи и наћи лажном, свјетском, трулежном. Заробљавање душа.
Хаваји, Дубаји, карипска острва, златне плаже, палме, питорескна зимовалишта по Швајцарској, висок стандард - то су тамнице за сужње ослијепљене, ђе се у десет иљада једно око само море наћи, а и оно мутно гледа.
Откако сам полудио никаквом се више опипљивом успјеху не надам у овоме свом животу.
Оно да узмем сад да сједнем и маштарим о томе како ћу се скрасити са лијепом платом, добром женом, лијепо живјети, испунити жеље и сујете и угодити себи тамо некад у будућности. Знате ви те жеље и тај кваран дух. Таква душа све ставове томе циљу прилагођава, све прихвата да то не би угрозила, свега се честитог одриче само да до тога дође. Ако је изгубљена она то и дочека, послије мало ћејфа умре, па је тако одморену, заблудјелу и задовољну закаче и одвуку у паклене дубине.
А ја оно што живим не прилагођавам жељама кварне душе, које горе поменух, већ је желим уклопити у такт вјечности, бити оруђе, беспотребни слуга оне силе која све приводи крају не осврћући се ни на шта. Гледам знаке времена, слушам митове како говоре кроз епику, гусле и шаргију, напајам се вјечним Божјим истинама па се њима уподобљавам.
То су вам двије врсте људи који живе на земљи. Двије врсте егзистенције: Прва која другу никако не схвата. Прва: без Бога, она која гледа себе и свега што ће је угрозити се плаши. Друга која познаје више назначење и не устеже се пред околностима и ситуацијом.
Први колико год мислили да знају за Бога и да знају нешто - не знају ништа и суштински не познају Бога. Они су осликани у лошем вину на свадби у Кани Галилејској, у блудном сину који је узео очево имање (а то вам је овај живот, Очево имање, туђе дато нам на кориштење) и троши га. Други су оно право вино, најбоље које се за крај оставља, син који се вратио Оцу покајан и такви чак и ако по спољашњости не дјелују као они који за Бога знају (посебно онима којима је свјетовним и хуманизмом мозак испран) дубоко су у себи Крстоносни.
Ето сад живим у ишчекивању краја, спремам се за нека нова крвопролића, растерећено крећући се ка свему томе. Другачије не желим и не бих умио.