kulajim.blog.rs

800x600 Normal 0 21 false false false BS-LATN-BA X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Фоча је најстарије насеље у горњем Подрињу. Древна Фоча мијења стару физиономију захваљујући руднику мрког угља у Миљевини и дрвној индустрији. Град се налази на ушћу Ћеотине у Дрину, на 380 м надморске висине. Први пут се помиње 1 368. године као Хотча, а од пада под турску власт као Фоча.

Овај трговачки град на дубровачком путу био је караванска станица, град са 2 160 кућа у 1664. години.

У периоду аустроугарске окупације Фоча је постала војнички погранични град према Турској и Црној Гори.

Између два свјетска рата оживјела је сточарско-трговачка функција оријенталног града, у чијој је околини почела јача експлоатација шума. Године 1931. Фоча је имала 4 613 становника.

У току Другог свјетског рата град је знатно порушен, а након рата обновљен и модернизован.

У Општини Фоча се посебно развијала дрвна индустрија на бази огромног шумског богатства. Послије Другог свјетског рата подигнути су: Пилана, фабрика лесонитских плоча, фабрика намјештаја, платна и ћилима. Уз то, Фоча постаје све познатији туристички град, због природних љепота и бројних културно-историјских споменика.

Фочански крај био је насељен још у праисторијско доба. Недалеко од пјешчаних пирамида, у селу Доње Будње налази се археолошки спелеолошки локалитет. Пећине су својим природним положајем представљале заклон за човјека, а у раном развоју људских заједница, оне су представљале погодно мјесто и одиграле су значајну улогу у цивилизацијском развоју човјека, његовог духовног живота и материјалне културе. На зидовима пећине Ледењаче пронађени су цртежи који су рађени гравирањем и пунктирањем група тачкица. На основу скромних археолошких остатака, пронађених у двије сонде, цртежи највјероватније датирају из бронзаног доба.

Недалеко од пјешчаних пирамида, 3 км на запад, у селу Ратаја, на десној обали ријеке Говзе (притока Бистрице), налази се Археолошко подручје Ратаја, које је Комисија за очување националних споменика 2007. године прогласила националним спомеником БиХ.

На истом локалитету постоји занимљив споменик средњовјековне сакралне архитектуре и представља вриједан споменик те врсте у овим крајевима. То је коцкаста гробна комора исклесана у камену. У унутрашњости стијене и коморе, гдје воде мала врата лучног облика, налази се четвртаста гробница без поклопне плоче. Народно предање каже да су у тој гробници дуго времена почивале мошти Светог Арсенија Сремца и да су одатле пренијете у манастир Ждребаоник код Даниловграда гдје и данас почивају. Приликом археолошких истраживања установљено је да је то манастириште које потиче, најприје са испосницом, из 4. вијека, а манастирска црква је подигнута касније али свакако прије 9. вијека (Чокић, 1889).

Манастир је од стране Турака порушен у 16. или 17. вијеку и у склопу манастирског земљишта бегови Ченгићи, саградили су кулу која је служила за становање, а њени остаци постоје и данас. У пријатном амбијенту, међу високим боровима налази се и црква, саграђена 1 939. године, посвећена светом Пророку Илији и сваке године на Илиндан, вјерници се окупљају на саборовање.

Данашња (савремена) насеља у овом дијелу сливног подручја Бистрице и горњег Подриња, припадају дјелимично типу разбијеног и збијеног типа. Постоји  неколико типова кућа као што су: колибе грађене од дрвета, камене куће и модерне куће од бетонских блокова покривене цријепом. Ове модерне куће су атипичне по изгледу и архитектури, уз које су и разни помоћни објекти (шупе, стаје, сушаре за месо...).

Сеоска домаћинства су углавном старачка, што је посљедица миграција становништва из села у град, посебно проузрокована последњим ратом на овим просторима.