kulajim.blog.rs

Током рата у БиХ само у Сарајеву постојало је 211 логора и места заточења, убијено је око 3.000 српских цивила, а 1.700 тешко рањено, стоји у недавно објављеном извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. Ови злочини никада нису оквалификовани као ратни или као злочини против човечности и геноцидна дела. У злогласном сарајевском мучилишту за Србе, логору Силос, Ђорђо Шувајло је провео 1355 дана. Много касније, своја сећања забележиће у књигама „1355 дана“ и „Јован зове Зијада“. С њим разговарамо о убијеним и отетим Србима, систему логора који је успоставила муслиманска власт на територији Сарајева, те судбини логораша од којих су неки опасани експлозивом ТНТ слати на српске бункере. Само у Аустралију, где се одселио 1997, избегло је 127 логораша из логора Силос. Они су данас живи чувари сећања на једну од најстрашнијих страница последњег рата на простору бивше Југославије.

Ваше књиге потресна су сведочанства о страдању Срба у Тарчину и на Игману. Да ли се рат који су обележила најстрашнија зверства могао наслутити?

Сматрам, већинско муслиманско живље није било спремно да на тако бестијалан, злочиначки начин врши убијање, протјеривање и етничко чишћење дојучерашњих комшија. Парамилитарне групе имале су обавезу застрашити своје становништво и припремити га за борбу против Срба. Такође, сматрам да је поред Алијине Исламске декларације припрема за самосталност БиХ отпочела са ЗОИ ’84. Тих година, користећи благонаклоност власти, дошло је до масовног насељавања Србијанаца исламске вјероисповјести у Сарајево и предграђа Сарајева. Биле су то илегалне насеобине у којима су живјеле „Санџаклије“. Они ће бити главна снага у припреми и вођењу рата. Организовани под командом Зулфе Алића, Новопазарца који је себи надјенуо ратно име Зулфикар, имали су одријешене руке. Логораши на планини Игман управо су од ове јединице АБиХ доживјели силовање и сексуално иживљавање дршком од метле, сијечење уха, боцкање ножем, шамарање војничком чизмом, паљење косе, испијање табаско соса, играње руског рулета, затрпавање тијела у снијег, ношење војника четвороношке, прање прљавих женских гаћа, батине летвама, ланцима, кундацима, ногама и рукама да не говоримо… Нису Срби залуд напустили сарајевска огњишта, изгубљена Дејтонским мировним споразумом, и упутили се на територију Републике Српске. Иза себе су оставили куће и имања а из гробова понијели своје мртве погинуле у овом отаџбинском рату.

Како објашњавате чињеницу да су Алијини логори били размештени у местима одакле су у време Другог светског рата Срби одвођени у Јасеновац? Која је то унутрашња линија злочина?

Није случајно што су логори размештени у Храсници, Игману, Тарчину, Коњицу, Челебићима и Чапљини. Те 1992. године Изетбеговић нам је донео Јасеновац на кућни праг. Само на територији општине Хаџић, која припада Сарајеву, нове муслиманске власти су формирале три логора за мушкарце, дјецу и десетине жена српског поријекла. Раздаљина између логора била је мања од 15 километара. Поред државног концентрационог логора Силос у Тарчину, формиран је и логор у Пазарићу у Основној школи „9. мај“, а подно Игумана и Бјелашнице у августу исте 1992. и логор Крупљанска ријека. Укључујући жене и малолетна лица, укупно смо именом и презименом набројали преко 650 заточених Срба у овим логорима.

Сећам се, прву календарску годину у концентрационом логору Силос Срби нису могли замислити ни у најцрњим предвиђањима. Један начин мучења, нечовјечан и нехуман, оставиће траг заувек. Глад. Мучили су нас глађу. Хранили су нас једним парчетом хлеба не већим од пакле цигарета и то је било следовање за 24 сата. Затвореници нису имали велику нужду по 60 дана. Један од њих, сећам се, пријавио се да носи канту како би искористио прилику да оде до пољског чучавца који су затворске власти направиле надомак логора. Док врши нужду, постаје му јасно да је из њега изашло дебело црево. Панично покушава да га врати назад док стражар виче: „Излази“.

Да ли је морало да прође толико година да би се сазнала истина о раду, како кажете, последњих концентрационих логора на тлу Европе?

Више од стотину логора за Србе у Сарајеву је током рата било у приватним кућама, вртићима, командама и подрумима, а Међународни Црвени крст их је регистровао тек можда двадесетак. Такође, крајем децембра 1992. неки логораши су пребацивани у Крупљанску ријеку а затим нерегистровани од стране МЦК враћани у Силос. План је био да регистроване чији број су попунили нови, нерегистровани логораши пошаљу на отворену линију фронта како би послужили као живи зид. Ови људи су кориштени за најтеже физичке послове и копање ровова на првим борбеним линијама. Логораши су били и радна снага која је морала спровести наредбу официра АБиХ Јована Дивљака о формирању линије фронта на планини Стуник, кота 992. Био је то тежак посао. Посрнуле логораше ударали су по леђима кундацима аутоматске пушке, сочно псујући од мајке „ћетнићке“ до Радована, Моме и Биљане. На списку псованих увек је било и име новинара Риста Ђога кога су били „жедни“. Није ни то било довољно. На крају су дошли на монструозну идеју да за логораше вјежу експлозив ТНТ и пошаљу их на српске бункере.