Украјинска криза, као ретко који моменат у историји, пре или касније ће
наметнути Србији као суштинско питање оно од чега смо као народ или
држава бежали или смо то, пак, вешто избегавали - да ли Србија припада
западној или источној цивилизацији? Чини ми се да ће као никада до сада
одговор на ово питање од стране наше државе и друштва имати тако снажне
последице истовремено и на идентитетско-духовном и на
материјално-егзистенцијалном плану. У 19. веку и почетком 20. века
Србија је била држава тек стасала на ноге која је сарађујући периодично и
са источним (руским) и са западним (немачким и француским) фактором
покушавала да пронађе своје место, а епоха југословенства, посебно оног у
комунистичком и несврстаном духу, само је привремено замаскирала
потребу да се на постављено питање одговори. У нашем друштву видљиви су
снажни утицаји и Истока и Запада. Словенски смо и православни народ, по
много чему оријенталног менталитета, што нас чини делом Истока, а
географски положај, економски токови и стил свакодневног живота нас више
везују за Запад. Ако претпоставимо да Србији неће бити дозвољен луксуз
једне Југославије да седи на две столице, што је вероватан сценарио, те
да ће неаутаркична нам држава бити принуђена силом прилика да се
определи, онда нас чека судбинско питање - хоћемо ли бити нешто попут
Грчке или нешто попут Белорусије? Намерно помињем ове две земље, јер су
обе кроз своју историју имале у себи и елементе Запада и Истока, да би
се потом суштински приклониле двема различитим странама. Цену
опредељивања за било коју страну мораћемо платити - опредељење за Запад
значило би духовно пропадање, разарање традиције и неку врсту мењања
психолошко-менталитетског кода нашег народа, док би опредељење за Исток
значило нижи економски стандард и живот у потпуном окружењу супротне
цивилизације. Да бисмо дали одговор на питање коме се приклонити у
тешким временима која долазе, морамо прво дефинисати себе као државу и
народ и рећи који су то наши темељи и принципи на којима почивамо без
којих бисмо престали да будемо то што јесмо. Морамо, са друге стране,
дефинисати и Исток и Запад. Шта је данас Запад уопште? Неолиберални
капитализам, привид демократије и људских права, постхришћанско друштво и
изразита русофобија - рекао бих да су ово елементи који се проналазе у
готово свим земљама Запада. Далеко теже питање је шта је Исток - да ли
је то само Русија, Русија заједно са Кином или чак обе земље заједно са
Ираном, Северном Корејом, Сиријом, Венецуелом и Кубом? Шта ове земље
веже осим заједничког непријатеља и како се Србија уклапа у све то? Нема
сумње да смо по многим стварима компатибилни са Русијом и руским
друштвом, али шта нас веже са Кином или Ираном ван сфере неких
политичких и економских питања и сарадње? Можда је наш писац Слободан
Деспот ипак у праву да смо ми Срби посебна цивилизација за себе, сувише
мала да би била самостална, а сувише специфична да би се уклопила у неку
већу.