kulajim.blog.rs

Урађен пут у селу и хоће да закољу прасе на Усјекованије, да почасте раднике и да засједну, а оно падало на посан дан. Заклали прасе, испекли, сједоше да једу и пију. Душан (ал не Душан као Душан, већ ДушАн – то А на крају се развлачи) се напио. Пјан не зна више ни шта говори. Блебеће нешто, изнервира сина Љубу. Љубо скочи иза стола, зграбио га за гушу почео да га дави. Други му син, Љубин брат, скочи да га одвоји од Душана да га овај не удави. Кркља Душан. Само што је одвојио једног од другога, Душан удахну и побјеже узбрдо иза куће, а кућа им у страни. Љубо се оте брату, оде за Душаном. Хампа и поћера читава. Лупа тамо иза, звечи нешто. Пообарали се горе на земљу, један дохватио црепљику с неког мљечара, ћумеза, чега ли и ударио овог што га је гонио по глави, овај ухватио да га туче грабљама, онај запомаже. Дође им и рођак однекуд из села и он оде горе да се умјеша. Боже ти сачувај. Ови остали сједе, једу, гледају, нико ништа. Они иначе нацртају линију испред куће и чикају један другог ко ће прећи, а ако пређе, каже, овај ће га други на гвоздене виле набости. Немало прође, смирили се ови, почеше се неки рођаци, друга фамилија, Мирко и Радомир свађати за столом. Ал нису блесави ко ови па су брзо уминули, мада је у једном моменту дошло да се и они поватају за вратове. На крају, из треће фамилије, гледа Славко у рођака Милета. Кае: Рођаче, ајмо ми полако кући, док није наша реда дошла.