06/28,2023
en de ha
Published on 06/28,2023
Сад у превозу сједоше двоје спрам мене, она је дошла из Њемачке, пуна јој уста приче како је Келн луд град, коментарише неке локалитете. Оће да покаже нама који можемо да је чујемо да она путује. А до ње онај, уфрчкане косе, сав свилен. Планирају пут у ендехазију. У Пулу, на Брионе, у Ровињ, у Пореч. У пичку матере своје. А све причају оно како данас омладина клошарски прича. Кад је нешто добро ка'е „то је топ“. „Смара ме“, вели, „дебилка“ – за неку другарицу. Јој, ја слушам, срећа па нека наочарка сисуља, нако љепушкаста, мојије година сјела тамо даље па се осматрамо на смјену и заборавим мало на ове.
Морам откинути штапину љескову ђе у Босни па донијети да кад будем овдје носам са собом. Кад је пала Крајина Милошевић је реко Мири: Ја сам земљу дао, а ти са стоком види шта ћеш. (Ко вели крајишници су стока... мајку јебо, требало га је за муда објесити да виси а јок у хаг слати) Е тако док ме год мука гони да морам бити по Београду има са штапином да ходам, ко за стоком.
Како се озарим кад у овоме окружењу чујем србску ријеч западно од Дрине. На послу волим срести Ђуру Личанина. Ликом, гласом исти Бранко Ћопић. Зајебант своје врсте.
Кад ћеш, реко, Ђуро на одмор?
Вели за који дан. Идем.
Ђе ћеш?
У ндх кае. Зато ми је и пао на памет, кад ове поменух.
Имаш ли тамо земље, јел остало шта?
Е мој си брате, 16 хектара. Ма ја реко, камењар. Какав камењар, земља ко, заборавио сам са чим се упоредио. Све обрадиво. Чисти ли ти то ко? Идем кае ја да покосим па да далмошима продајем бале. Имам мехаизацију сву. 5000 бала по 2 евра. А кад одем у пензију узмем фино 300 оваца, пушку са собом. Боје се, вели, рвати и дан данас доћи тамо.