kulajim.blog.rs

Ja zaista pored svih informacija nisam htio da vjerujem da nema ulja. I onaj moj litar je nestao, i siđem dole u granap i kaže mi ona prodavačica, nema to već danima.
Uzeo sam maslinovo.
Najviše slatkiša na jednom mjestu vidio sam u svojoj kući 1992. godine kada su komšinice koje su držale prodavnicu u Foči pokupile ono što se dalo pokupiti i sakrile kod nas. Bilo Kinder jaja, onih nekih napolitanki i Euroblokova, bilo svega u velikim bijelim vrećama. BIlo je i nas u kući 30-40, žena i djece i mislim da nisam stigao nijednom da se devastiram voljenim slatkišima. Da, bilo je i brašna i ulja.
Dva tri dana nakon skladištenja velike količine slatkiša i ostalih namirnica u mojoj kući došli su četnici i sve nam uzeli.
Onda su zapalili sve kuće.
Onda su nas poubijali.
Nešto kasnije desilo mi se da u izbjeglištu u Novom Pazaru dobijem vreću slatkiša, od nekog komšije koji je zatvarao prodavnicu pa počastio nas izbjeglice. Nisam dohvatio.
Od onog momenta kada sam gledao kako pale kuće moje familije i kako žene jauču sa svojim domovima koje su krvavo sagradile sa svojim muževima ja nisam htio da imam ni kuću. U mojoj dječijoj glavi nije bilo rezona. Šta će mi nešto zbog čega ću toliko plakati? Šta će mi vreće koje će mi otimati? Na kraju, kad te ubiju, zejtin ne pomaže. Materijalno je od moje osme, izgubilo smisao. Zapravo, kada je rat, sve izgubi smisao.