kulajim.blog.rs

Добро се сјећам тог 30.08.1995. Тек што је завршена муслиманска офанзива и тек што смо пар дана живјели без пуцњаве, поче у зору са првим свијетлом да све тутњи.

Поскакашмо из соба и улетишмо у купатило, једину сигурну оазу у стану. А мени ђаво не даде мира, јер никако ми звук граната није исти као кад туку муслимани и на кољенима идући изађох на балкон. Чујем их кад се испаљују и како брзом брзином падају по граду. Видим туку са Игмана снаге УН-а за брзе интервенције. Хаубице, топови и тенкови, које познах по звуку, јер само што испале а она већ пала. А и прије су нас тукли њима у току муслиманске офанзиве, раније тог љета и упуцавали се пуцајући по цивилима. Не прође ни сат времена чују се авиони и јаке експлозије, а нас све стјераше у подруме. Наста пометња и страх. Детонације све јаче и јаче, а ја отворих мали подрумски прозор да видим шта се дешава. Видим дим из касарне и чујем звукове авиона. Мајка ме од бјеса и страха зграби за косу свезану у реп, опуца од зид и издера се на мене. Поче и паника жена чији су мужеви и синови тамо гдје гори, а ја се ослих и издерах на мајку и на све њих. Окренух се и попех се у стан. Мајка дође да ме моли да се вратим, а ја јој рекох да туку по касарнама и да нећу више у подрум са бабама. Тако је и било, а у подрум осим тог дана више није нико ни силазио. Излазили смо на улице и уживали у сунцу, јер то љето сунца нисмо скоро ни видили од граната. Палили смо ватре ноћу, сједили и пили. Смишљали пјесме и пјевали их као у инат читавом свијету. Гледали смо како нас бомбардују и слушали страшну рику оног авионског митраљеза, који непрекидно туче по Ремонту. Тоне и тоне бомби и осталих јада падале су, а ми смо престали и да се трзамо и штрецамо. Једноставно страха није било, а како не знам ни данас. По дану би обилазили мјеста гдје су падале бомбе и чудили се тој прецизности. Претурали по рукама остатке бомби и кошуљице оних метака од њиховох митраљеза, не слутећи да ћемо од тога касније умирати на разним мердијанима овог свијета. Било нам је некако сасвим свеједно свима шта ће бит са нама и никад мање страха није било у народу. Једноставно попуцали смо и сви смо били спремни да погинемо. Знали смо да смо сами и да се издржат мора. А кад смо заробили оног неког француског пилота који на дневнику рече, да никад није видио луђи народ, већ у Хаџићима, јер како рече, они нас бомбардују, а ми на улицама пркосимо и пјевамо, било нам је драго и још више би нас наредног дана било на улици. Знали смо, да смо сами на свијету и уздали смо се у Бога и у оружје које имамо. Кад смо видили да војска хвата те лажне миротворце и веже их за технику, радовали смо се и слутили крај том иживљавању бјелосвјетских хоштаплера. Била је то још једна наша побједа. Нисмо тада знали шта на нас бацају и нисмо слутили да нас засипају осиромашеним уранијумом. То смо сазнали у оној првој послије ратној години у Братунцу, кад је умрло око хиљаду избјеглица из Хаџића. Посљедице осјећамо и данас и мало ко има са мог краја да умре од неке друге болести осим од рака. Од тога дана траје и моја борба против свега што нам доносе ти миротворци и трајаће док сам жив. Мрзим ЕУ и САД, мрзим НАТО и све што нам они доносе. Ништа вам опростио нисам и никад нећу.

И да се зна, да смо ми први побједили те НАТО-хорде и да смо потпуно сами ратовали против остатка свијета. А свијет се мијења и даће Бог да и ваш крај видимо.