патријарх

Прије само десет година да уђеш у кафану код нас у Српској и да кажеш, да немаш ништа против папе, да си толерантан према педерима и да нам је свети Сава усадио космополитски дух, свако би се одмак'о од тебе, а и добро би се шпрдали с тобом. Ако би иза пола ноћи остао, неко би те вјероватно и стресао ко сијалицу. Знали би, да си од оних из НВО, што имају пара и добру робу.
Данас нам то све Патријарх проповједа, док је све остало чиста митоиманија. А ми што не признајемо ћаћу свејереси, не волимо педере и дишемо духом Светосавља смо заостали. И не дао вам Бог, да још вјерујете у постојање пакла, да пометене митарства, да кривите Хрвате за Јасеновац, или посумњате у корону, па ви сте за установе. Само теолошка објашњења и цитати од пробраних и прије свега учених Отаца Цркве, уз коју љуту и пар џоината споради смирења. Ништа аскете, подвижници, јуродиви Христа ради и Свети Ратници. Сад су они заједно са нама нешто ретроградно и заостало. Или као како кажу они са екрана и покоји поп, да смо непријатељи цркве и државе.
А контам, ако коме од тих треба добар водич за пропаст, за фестивале, концерте, мемли магазе и подруме пуне дима, гдје свира добар рокенрол и гдје се крпе у све рупе, нек ми се јави, из тог сам свијета, па вам доброг водича могу наћи. Црквени клир и дипломиране теологе би лично повео на турнеју и посветио им се. Иако сам одавно пензионисан, ипак сам врхунска вуцалица, па би им користило да их проведем кроз тај свијет таме и равнодушности. Да упознају ту љубав о којој проповједају из прве руке. Мислим да би послије само мјесец дана учутали, бар, на коју годину. И све на ново учили, мама, тата, пепељара, па полако даље.

т

Сујета овом покољењу не опрашта да буду људи људима, не допушта да на себе узму слику нечег што је нечасно пред свијетом. А добро је човјеку носити јарам за младости своје.
Првенствено мислим на оне који су убјеђени да нешто знају, да су нешто коначно схватили о животу и на оне што морају да се уподобе модама, да их не сматрају заосталим или екстремним, да би могли сами са собом да издурају, да прегрме ноћ. Све их „баш брига шта други мисле о њима“, ту жваку жваћу у свакој прилици погодној за то, ал за дупе се уједају ако једну ријеч осјете да су омашили пред другима. Приземни људи и простаци су мила мајка за дипломиране, „мастере“, докторе и друге културне и еманциповане са средњом школом, који загушују сваки здрав дамар било да другима соле памет, било да су се учаурили у сопствену сујету да до њих ништа истинско не допире.
Немаш ти ништа у моди и у том надметању ко ће бити већи клошар, већи шалџија и у међусобном ласкању. А ко је какав познаш одма кад проговори коју ријеч. Да л говори људски и из срца, ко човјек и домаћин, или је умотану у целофан изговара и ријеч му нема тежину већ је јалова и профана, интернет и кафићарска, ко што и јесте међ већином омладине. Шта има у томе да се китиш знањем и културом, да климаш главом на лажи овога свијета и дајеш поштовање ономе што поштовање не заслужује, да ми изиграваш финоћу, стучност, и да сабираш лаж уза се, осим што на себе бруку навлачиш, све мислећи како себи добро чиниш? Све религиозни и национални, све знају, ал поштују свијет и свјетске лажне науке, не би етнички чистили и чим их неко прогласи засталима почну да се ограђују, надмудрују и правдају. Да се прикажу у најбољем свјетлу. Јебало их најбоље свјетло погане.
Све је у религији, у стријемљењу ка истини, у вриједоћи и у труду. Бој се Бога, иди за њим и Бог те неће оставити. Знаћеш да га се бојиш онда кад кренеш шта да урадиш па се сјетиш да л ће то Богу бити угодно. Кад Бога уведеш у свакодневницу и у планове, кад околности и догађаје кроз Писмо почнеш да сагледаваш (ако Писма не знаш, шта ћеш видјети?), кад одлуке почнеш доносити у односу на Суд који нас све чека.
А биједе сујетне пусти нек се дувају, само знај који су и какви су и бижи од њиха.

НАТО УБИЦЕ

Добро се сјећам тог 30.08.1995. Тек што је завршена муслиманска офанзива и тек што смо пар дана живјели без пуцњаве, поче у зору са првим свијетлом да све тутњи.
Поскакашмо из соба и улетишмо у купатило, једину сигурну оазу у стану. А мени ђаво не даде мира, јер никако ми звук граната није исти као кад туку муслимани и на кољенима идући изађох на балкон. Чујем их кад се испаљују и како брзом брзином падају по граду. Видим туку са Игмана снаге УН-а за брзе интервенције. Хаубице, топови и тенкови, које познах по звуку, јер само што испале а она већ пала. А и прије су нас тукли њима у току муслиманске офанзиве, раније тог љета и упуцавали се пуцајући по цивилима. Не прође ни сат времена чују се авиони и јаке експлозије, а нас све стјераше у подруме. Наста пометња и страх. Детонације све јаче и јаче, а ја отворих мали подрумски прозор да видим шта се дешава. Видим дим из касарне и чујем звукове авиона. Мајка ме од бјеса и страха зграби за косу свезану у реп, опуца од зид и издера се на мене. Поче и паника жена чији су мужеви и синови тамо гдје гори, а ја се ослих и издерах на мајку и на све њих. Окренух се и попех се у стан. Мајка дође да ме моли да се вратим, а ја јој рекох да туку по касарнама и да нећу више у подрум са бабама. Тако је и било, а у подрум осим тог дана више није нико ни силазио. Излазили смо на улице и уживали у сунцу, јер то љето сунца нисмо скоро ни видили од граната. Палили смо ватре ноћу, сједили и пили. Смишљали пјесме и пјевали их као у инат читавом свијету. Гледали смо како нас бомбардују и слушали страшну рику оног авионског митраљеза, који непрекидно туче по Ремонту. Тоне и тоне бомби и осталих јада падале су, а ми смо престали и да се трзамо и штрецамо. Једноставно страха није било, а како не знам ни данас. По дану би обилазили мјеста гдје су падале бомбе и чудили се тој прецизности. Претурали по рукама остатке бомби и кошуљице оних метака од њиховох митраљеза, не слутећи да ћемо од тога касније умирати на разним мердијанима овог свијета. Било нам је некако сасвим свеједно свима шта ће бит са нама и никад мање страха није било у народу. Једноставно попуцали смо и сви смо били спремни да погинемо. Знали смо да смо сами и да се издржат мора. А кад смо заробили оног неког француског пилота који на дневнику рече, да никад није видио луђи народ, већ у Хаџићима, јер како рече, они нас бомбардују, а ми на улицама пркосимо и пјевамо, било нам је драго и још више би нас наредног дана било на улици. Знали смо, да смо сами на свијету и уздали смо се у Бога и у оружје које имамо. Кад смо видили да војска хвата те лажне миротворце и веже их за технику, радовали смо се и слутили крај том иживљавању бјелосвјетских хоштаплера. Била је то још једна наша побједа. Нисмо тада знали шта на нас бацају и нисмо слутили да нас засипају осиромашеним уранијумом. То смо сазнали у оној првој послије ратној години у Братунцу, кад је умрло око хиљаду избјеглица из Хаџића. Посљедице осјећамо и данас и мало ко има са мог краја да умре од неке друге болести осим од рака. Од тога дана траје и моја борба против свега што нам доносе ти миротворци и трајаће док сам жив. Мрзим ЕУ и САД, мрзим НАТО и све што нам они доносе. Ништа вам опростио нисам и никад нећу.
И да се зна, да смо ми први побједили те НАТО-хорде и да смо потпуно сами ратовали против остатка свијета. А свијет се мијења и даће Бог да и ваш крај видимо.

muva kita

Joooj sto ti je lep telefon….A jel ima broj?

Jel verujes u ljubav na prvi pogled, ili treba da prodjem josh jednom?

Izgubio sam svoj broj telefona, da li mogu da dobijem tvoj broj?

Moram da zovem policiju. Nije po zakonu da izgledas taaakkko dobro.

Mozes li mi pozajmiti koji dinar, mama mi je rekla da je nazovem cim se zaljubim.

 

Izvini, ja sam novi u gradu, hoces mi reci gde stanujes?

Eh što nisam tvoja suza, pa da se rodim u tvojim ocima, zivim na tvome licu i umrem ti na usnama.

Ja se tebi svidjam a ti meni?

Nista mi nisi. Ali mozes biti.

Sigurno je lijepo biti na tvome mjestu dok me gledas?

Da li ti imas neke veze sa teroristima. Prava si bomba.

Kad bi te probao bio bi mi secer ljut…..

Jel si ti rodjena u bobonjeri pa si tako slatka?

 

MARKO

Prva asocijacija na muško ime Marko je poznati srpski junak Marko Kraljević, za koga se i danas polemiše da li je bio mitološki heroj ili je pak reč o istorijskoj ličnosti odnosno sinu kralja Vukašina.

 

O samom poreklu kao i o značenju muškog imena Marko, postoji veliki broj različitih teorija, ali ni jedna od njih nije zasnovana na apsolutnim činjenicama i dokazima, već se prvenstveno svode na pretpostavke koje su pronađene u raznim istorijskim pisanim dokumentima.

Smatra se da je vlastita imenica Marko, poreklom iz italijanskog jezika, i da je suštinski ovo ime jedan "bukvalni" prevod starorimskog imena Marcus.

Takođe, neki etimolozi tvrde da je velika mogućnost da je ime Marko, izvedeno od imena Mars, koji je bio rimski bog rata.

U svakom slučaju, i bez obzira na velike nedoumice o njegovom tačnom poreklu, muško ime Marko je jedno od najpopularnijih hrišćanskih imena, i davalo se muškoj deci kako u ranijim periodima tako i u današnje vreme kada se roditelji sve više i rado vraćaju starim imenima sa velikom tradicijom.

Pored polemike o poreklu, postoji čitav niz nedoumica i o značenju imena Marko, predpostavlja se da je koren reči Marko, u suštini slog "mas; maris" što u prevodu ima značenje muževan, hrabar, ratnik, srčan, smeo.

Ovo popularno ime izvedeno je i od reči "martius", u bukvalnom prevodu znači da je neko dete "rođeno u martu", pa se tumači kao "vesnik proleća", "nosilac svetlosti i sreće", ili "dete koje donosi radost".

U retkim slučajevima, kada se veruje da je ime Marko poreklom od imena boga Marsa, izvedenica je od reči "mart – kos“ i znači "dečak posvećen bogu rata"; "ratnik"; ili pak "sledbenik rimskog vladara rata ili pak božanstva Marsa".

Zbog svega navedenog nije ni čudo što ovo ime odoleva vremenu i najčešće je davano dečacima na našim prostorima, skoro sigurno da svako od nas u svom okruženju ima makar jednog Marka, piše Yumama.

mile

Ових дана ми искаче по овом јаду, да Миле запјева ђе стигне. Контам, добро је, чим је Милету до пјесме. Па одма и мени лакше. Шта ја има да бринем, кад већ Миле не брине и пјева ђе стигне? Можда су у праву, ови, што кажу да мрачим, ко ће га знат? Није да ваљда да само ја видим, да је свуда око нас расуло? Расуло налик ономе кад замало нисмо једни на друге пуцали и кад су баба Биља и Миле преузели власт, те нам увели демократију. Додуше, сад ме не брине да ћемо пуцат једни на друге, али, бринем да ће нам неког душмани опет довест ко онда Милета. Таман смо се навикли на оне тада доведене у све оне институције што се тичу рата, злочина, логора, несталих, те судова и свједока сарадника. И тада је пропало скоро све и да Миле није постао Србин нестали би. Замислите у то доба предсједник логораша РС нам био лик којем су муслимани вратрили пушку у Храсници, колико је био лојалан. А први до њега рођену кћер у Тужилаштво БиХ намјестио и слова више посвједочио није. Али, пишај га, свикли смо, а логораше су арапским парама одвели на разне мердијане и нико се више и не буни. И није то једини проблем, тако нам је у свим институцијама и у свим судским споровима који се тичу рата. Срећа нисмо од рата одмакли и ратом нам се пријети, па народ још није застранио. Срећа је, да се и Миле ове реторике држи и запјева често, Српкиња Је Мене Мајка Родила. Само несрећа нам је кад с њим пјевају и оне струје које ми личе на Милета од прије двадесет година. Видим јуче пјева и она нека Бурсаћ. Она што диже глас против кадра у заједничким органима, па и на БиХ-телевизији. Ето, ко њу брига за српске интересе. А Пејку Медић заједно са муслиманима гонио некакав Радовановић, којег су она и Радмановић поставили. Пејка легенда га сто пута прозвала и показала како се заступају српски интереси у заједничким органима. На све то кад додам, да одавно сви причају, да ће тај тандем сљедећи завладат, мало ме страх, јер ми све то личи на исте оне промјене кад дође Миле. А контам, кад без притиска и за паре бирају овакве као овај што је Пејку гонио са муслиманима, шта нас чека кад их притисну странци? Још кад помислим, да једва смјенише код нас у Братунцу начелника и то заједно са муслиманима, те уз како кажу гласове путем поште. А у све то их повео Бато Буљимац, лик какав се ни за цртани не може направит, а не да се за њим иде у било шта. Њега потурају кад амбасадор Русије долази да сви виде какав је код нас малигни руски утицај, да нас страх узме све од немоћи Русије и да сваком ко иде да се школује огади патриотизам. Морао Миле са свом свитом долазит да се побједи онакво тоциле, какво је наш начелник и да се не брукају. Лијепо ме узме страх кад видим траг тих што нам бирају власт и по овим нашим малим вукојебинама, који нас заваде на локалу да нас ни рат измирит не може. Срећа нам је да нисмо толико Богу згрјешили, да нам завлада опозиција, јер од власти у Српској само је опозиција гора, то јесте СДС и ПДП. Али, пишај га, заигра ми срце кад јутрос Миле у Пофалићима код цркве запјева и одмах ме мање страх, јер комшије су у већем јаду, а им Миле онако мрзак у Сарајеву пјева. А Бога молим да браћа Руси прожуре и да до зиме, бар, до Одесе дођу.


rt

U BiH:
- Postoje 103 osobe koje se zovu Duran i niti jedna koja se zove Duran Duran
- Imaju 34 osobe koje se zovu Rambo, a najstariji je rodjen 1981 tacno 9 mjeseci nakon domace premijere filma Rambo: First Blood
- Imaju 3 osobe koje se zovu Madona. Jedna je moja komsinica.
- Ima frajer koji se zove Mercedes. I on mi je komsija.
- Zivi samo jedan Hulk. I musliman je. Logicno.
- Od 59 zena koje se zovu Sarajka, samo je jedna rodjena i zivi u Sarajevu.
- Od 3 covjeka koji se zovu Sarajlija ni jedan nije rodjen niti zivi u Sarajevu.
- Imamo 5 ljudi koji u svom imenu sadrze rijec konj.
- Zivi 8 ljudi koji se zovu Ahil, sto znaci da zemljom gazi ukupno 16 Ahilovih peta.
- Imamo 58 ljudi koji se zovu Adolf. Vecina je rodjena izmedju 1939-1945
- Nema niti jedan Staljin
- Zivi 9.000 ljudi koji se zovu Admir, 2.500 koji se zovu Admira i 3 legende koji se zovu Admiral.
- Imamo 12 ljudi koji se zovu Elvis Kurtovic i ni jedan nije onaj na kojeg vi mislite.
- Imamo dvojicu koja se zovu Neko. Jedan je onaj koji te ima nocas, a drugi tiho ulicom pjevusi.
- Nema ni jedna osoba koja se zove Tetiva sto znaci da jos niko nije natego tetivu

LITIJE

Оно што су нам урадили душмани послије 5. октобра до данас, Турци нису за скоро пет вјекова. Турци били будале и зулума правили, а ови само о бољем сутра причају. А ми ко задње будале насједамо.
Прво су изабрали најгоре да нас воде и оптужили најбоље да су крви за све. Па су нам створили попове који воле Ђинђића и о љубави причају. Онда у сваком селу основали неке организације, ако ништа да жене уче да не трпе, а мушкарце да слушају и да се пушке боје. Затим су нас по кућама затварали и вакцинисали, без да смо болесни. А сад доводе педере у школе и манастире.
Немам наду да ће устати сви, јер ми ни у Цркви немамо више од четворице Епископа који истину казују и брину се за народ, остали нам о љубави стењу.
Али ипак вјерујем у овај народ и надам се да постоји милион Срба, који ће изаћи на литије и растјерат ђаволе.

Ja sam jedno prelepo biće, zašto nećeš sa mnom na piće?

Дошо један лаже ме у очи, припремио причу, облаже са свију страна, ја одобравам и продубљујем, а он мисли да му прича пали. И гледам како му је драго што мисли да лијежем на руду и купујем ту спику, а не зна јадан колико је шупаљ и малехан у својој глупости.
И шта човјек да ради у такој ситуацији? Да му кажеш да је лажов, лопов и будала? Дабогда се у памет узео, док му још Бого времена даје. Шта год човјек чини, добро или зло - себи чини. А многи то нису научили, многи и неће. Поцркаше око јебене паре.
нед 08:20
Послали сте
Сјећам се тих дана кад смо љуте битке били. Горило је тада небо и земља. Као и увјек што гори пред крај рата.
А онда, баш, за мој рођендан, на оном малом портабл телевизору, спојеном на агрегат у рову на праги, угледашмо бескрајне колоне. Видимо радују се душмани и чујемо да је пала Крајина.
Наста гробна тишина и мрак у којем свијетли само дувански жар. Чак као да и агрегат замукну. А прође читава вјечност кад најстарији међу нама рече:
-Угасите агрегат, да ово не гледамо, СВИ ЋЕМО МИ ОВАКО.
Мени би криво и осамих се, да не слушам тог старог никад задовољног прдоњу.
Сједох иза куће и запалих цигару, а немир ме неки спопаде.
Брзо тај немир пређе у бригу, јер помислих, да кад паде онолика Крајина, шта ће бит с нама у Сарајеву?
Мислио сам до тог дана, да ми не губимо битке и да побјеђујемо, а шта сам и знао са тих својих петнест љета.
Одједном почеше да ми звоне ријечи старог прдоње у ушима,
''СВИ ЋЕМО МИ ОВАКО!''
Обузе ме неки страх и почех да се тресем ко покисла куја.
Устадох и сасух рафал у небо, само да мисли растресем.
Али џаба, не одоше мисли, крену суза, жао ми Крајине.
А неко од њих и дрекну:
-Јел' те то страх мали, или рођендан славиш?
Обрисах сузу и рат се насрави пуцњима у даљини.
Не прође ни пар мјесеци кад се и ми нађосмо у оној колони живих и мртвих.
Те испаде да је стари песимиста нешто и знао.
А до дана данас у мени те његове ријечи живе и страх ме је да их не чујем опет. Јер ништа ме не боли као ране рода мог, моје Крајине, мог Сарајева и мог Косова. И ништа вам не праштам и ништа не заборављам.
Али и даље сам исто оно дјете, које вјерује у исте снове и сања дан у којем врачамо све своје.

муса плус 7оо

KAFANA 211

OSTALO 227

MORE 374 KM

tegovi 102 

 

JANUAR  1359

februar 714

MART 839

APRIL  810

maj 2139

JUNI 1156 

ЈУЛИ 1319

2021 MD-  7880