pesma +300 MUSA

Да не бјеше на силу примирја,
не би било оџа ни балија,
не б се имо нико клањат дину
кроз сву Босну и Херцеговину.
Ал доћи ће дани Боже здравља,
па ће бити радости и славља,
кад се дигне србска гора свака
да очисти Босну од турака.
Жеља нам је касније ил прије
неће бити ни једне џамије
неће бити поганих латина
него само Србин до Србина.

dan kad umres je ko i svaki drugi samo malo kraci

Да ли сте знали: ▪Да се Душанов законик чува у Москви? ▪Да се мошти краљa Милутина чувају у Бугарској и да га тамо сматрају за великог свеца, Србија их не потражује? ▪Да је Краљ Милутин за 42 године владавине подигао 42 велике светиње? ▪Да је у Призрену и околини по предању некада било 365 цркава? ▪Да на Косову и Метохији постоји преко 1300 српских светиња, а да их је у Македонији вероватно и више? ▪Да је Цар Душан био толико висок да му је тешко било пронаћи личну гарду да га чува? ▪Да се мошти Цара Душана чувају у цркви Св. Марка у Београду (колико пута сте ушли у ту светињу а нисте им се поклонили)? ▪Да је Стефан Урош један од највећих ктитора манастира Метеори? Звали су га Нејаки, а уствари је био од свих Немањића најсличнији Св. Сави по духу. ▪Да су Немањићи свеци, јер су свеци заиста, зато што су њихова тела очувана и миротиоче, а не зато што бисмо ми волели да их за свеце сматрамо и поштују се више у Русији него код нас, нпр. Св. Сава? ▪Да су Срби једини народ у Eвропи који никад није имао странце за владаре већ искључиво српске династије? Можда сте све ово знали, можда и нисте, питање је колико вам вреде све те истине? Тужно је да народ који има толико, модерно речено, мотиватора и лифецоацхева нема чиме да нахрани дух и да се издигне из блата. Тужно је да народ који има толико тога због чега може да буде поносан живи као гомила зомбија загледана у овај сада најружни део свог постојања. Ипак постоје само људи пчеле и људи муве, против тога не можемо.... Бити Србин је привилегија.

MEDIKO LASER PRERADOVIČ

A STO SE TICE ZASTITE OD OVIH KLINACA STO SE BAHATE NA TROTINETIMA, TU JE NAJBOLJE DA SVAKI GRADJANIN KOJI IDE PESKE IMA ELEKTRICNI PENDREK KAO ARANDJEL GOLUBOVIC IZ SERIJE SRECNI LJUDI
 
"Зло које је сада у свету биће још јаче.
Али неће зло победити, већ Љубав."
- Свети цар-мученик Николај II Романов

SRBI

Са 12 година сам морао да бјежим са братом и мајком од куће, јер би нас побили. Отац је једва извукао живу главу побјегавши у касарну. Ђед и баба су остали кући и доживјели сав зулум који се могао доживјет. Ђед је са 74 године затворен у њихове казамате и кад смо га размјенили имао је 35 кила. И кад сам га видио до дана данас ми је тај призор нешто најстрашније што сам икад видјео. Баба је затварана и кад су је пустили од свог имања могла је да користи једну собу. Прву комшиницу су ми силовали и једног комшију заклали, а баба се тих дана крила у трапу за кромпир. А све Србе са мог краја затворили су у Силос, најстрашнији логор у протеклом рату, који је рашпуштен 27.01.1996. два и по мјесеца по завршетку рата и за Силос су одговорни добили по 6 и 8 година затвора. Провели смо читав рат у тоталном окружење у Хаџићима, без струје, воде, често и без хране. Убијали су нас с брда и нису правили никакве разлике ко је војник а ко цивил. Дјеца су им била права посластица и својим сам очима гледао како ми убијају другове. Нису пуно Срба побили у Сарајеву само око 3000 и од 150 000 Срба свели нас на статистичку грешку. Кад се рат завршио, отишли смо за Братунац и пратила нас је прича да смо агресори, који су држали Сарајево у окружењу. Овдје у Братунцу живим 25 година и из агресора сам напредовао до геноцидаша, као нас назива Бакир и остала ђавоља свита. Геноцидаш сам постао тако, што се од пар стотина убијених исламских фанатика створио мит о геноциду. А да би муслимани постали Бошњаци и утврдили своје вјеровање, да никад нису били Срби. Сад имају тај лажни мит и једногласно арлаучу, да су жртве геноцида и ту их подржава онај дио свијета настао на заједничким им фашистичким тековинама. Напоменуо би, да у јулу те '95 није убијено ни једно дјете и жена. Наравно, заборављају 3257 убијених Срба у овом крају, које су побили прије 11. 07. 1995. А побили су их на најмонструозније начине, да данашњи човјек то ни замислит не може. Сребреница је једини град у БиХ у којем није преживјео ни један Србин, који се затекао на њиховој територији. Сад још траже, да ја заборавим своје страдање и прихватим ову причу и будалаштину, те да више сам себи не вјерујем. А то ће ми ваљда одредит високи представник Валентин Инцко и још кажу, да биће лакше свим Србима, па и мени, кад нам наметну закон о забрани негирања геноцида. Може господине Инцко, али у неком цртаном филму из којег сте побјегли и ти и Бошњаци и знај, да је ово за мене дан ослобођења српске Сребренице и ништа више од тога.

ERDEMOVIC

Фарма Брањево на којој су гајене свиње за потребе ВРС сведок је највећег крвопролића током целог рата у БиХ.
Само на овој фарми током ратних година заклано је преко 5.000 свиња чије месо је 'ранило нашу војску на фронтовима.
Невини младић у црној кошуљи широј јавности данас је мало познат а и није тако невин.
Он не слуша музику већ преко слушалица добија превод у судском процесу који је потресао свет.
Његово име је Дражен Ердемовић, који је баш тад посведочио да је на фарми Брањево, у селу Пилица северно од Сребренйце на данашњи дан 1995. године учествовао у стрељању 1.200 муслиманских цивила.
Он је једини учесник овог догађаја који је тврдио да је било тих масовних стрељања.
До дан данас он је остао крунски сведок чији су се искази у Хагу користили у свим процесима вођеним по оптужби за тај највећи геноцйд у Европи после Другог светског рата.
Његова сведочења су веома проблематична, али његов заштитник судија Ричард Меј, сведоцима одбране никад није дозволио да исказима дирну у осетљиво место овог случаја, једноставно би их прекидао.
Што се случај "Ердемовић" више проучава, наилази се на све веће чуђење чак и запрепашћење.
Његови искази не само да су противречни, већ недоследни у тој мери да се при дубљем истраживању човек једноставно запита шта то овде жели да се сакрије.
Ердемовић је Хрват, рођен у Тузли '71. године а за време рата је постао познат као војник отпадник јер је променио све 3 војске.
Прво је био у тзв. АБиХ а када је крајем јесени '92. године у Тузли формирана тзв. војска босанских Хрвата, прешао је у ХВО а пред крај рата у ВРС.
Тада је постао припадник Десетог диверзантског одреда ВРС у коме су били Срби, Хрвати и Муслимани и сви су они без проблема конзумирали месо са фарме Брањево.
Командант ове јединице је био Милорад Миша Пелемиш, кога је Ердемовић навео као налогодавца "злочина" на фарми али је Пелемиш до краја живота мирно живео у Београду.
Ердемовић је ухапшен 6. маја 1996. године у Бечеју код Новог Сада, одмах је поред Пелемиша навео имена још 7 својих саучесника али никад нико од ових лица није саслушано чак ни у својству сведока.
Тужилаштву је до краја био битан само Ердемовић.
Иако неспособан за суђење, на његовим исказима засноване су све потернице за све српске "ратне злочинце."
Ердемовић је у Хагу признао да је тог дана на фарми лично убио око 100 људи.
Због наводног убиства 100 невиних особа је 1998. године осуђен на 5 година затвора а одлежао је само двије.
Ердемовић је тих година био велика медијска личност.
Тако је '98. године с њим интервју радила Ванеса Васић уз присуство чланова Трибунала.
Ердемовић јој тад признаје да је француска тајна служба ДСТ врбовала и финансирала војнике који ће провући причу о фарми Брањево.
Ванеса је усхићена кренула за Београд мислећи да је убола џек-пот али се разочарала кад је схватила да јој је видео касета са интервјуом нестала са покретне траке на аеродрому у Ротердаму.
Цела прича о 12. јулу која је до данас постала светски позната, заснива се само на признању овог човека и на основу онога како је он догађаје представио.
Судије су прихватиле ову његову причу као истиниту, јер другачија званична прича заправо и не постоји.
Због чега се тужилаштво Хага задовољило исказом једног јединог човека и зашто нису саслушани и остали чланови наводног стрељачког вода а то су Франц Кос, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гојковић, Александар Цветковић, Властимир Голијан.
Људи који су касније по Ердемовићевој причи осуђивани пред судовима у БиХ.
Одговор на ово питање чекао се до априла 2004. године када је у Прибодију код Бостона, Марко Бошкић такође Хрват, у пијаном стању изазвао удес и побегао са места несреће.
Полиција Масачусетса га је убрзо ухапсила и сазнала да је 8 година раније у Минхену испуњавајући формулар за емиграцију дао лажне податке, што је у САД-у озбиљан прекршај.
Укључен је ФБИ који је открио да је Бошкић учествовао у рату у БиХ и да се његово име помиње у масовном стрељању на фарми Брањево.
Када је ФБИ затражио пребацивање Бошкића у Хаг, налетео је на зид.
Антон Никифоров, представник оптужбе Трибунала, захвалио им се на овој идеји и одговорио да је Хаг преоптерећен и да су му капацитети мали.
Истакао је да се суд фокусирао на хватање само "великих риба" међу ратним злочинцима.
Дакле, учесник у наводном убиству 1.200 људи није никакава велика риба...
Овде постоје две опције, прва је да та убиства нису ни постојала па их он није ни занимао јер би сведочио другачије од Ердемовића.
А друга је да су те велике рибе само Срби...
Ердемовић је пре свих суђења са Трибуналом закључио уговор према коме против њега неће бити подигнута никаква оптужница.
Јер трибунал сведоцима који иду њима на руку пружа заштиту која предвиђа да сведок и његова породица могу добити нов идентитет.
Ослобађање од казне као награда за бацање кривице на другога, на ово се Ердемовић могао посебно осмелити пред пут у Хаг.
Другим речима, био је сигуран да као сведок оптужбе може давати исказе који оптерећују и њега самог, а да тиме не мора да се плаши било какве казне.
Човек који је цели живот мењао фронтове и војске тако је изјавио да су њих осморица од 10 часова ујутру до 3 часа после подне тог 12. јула '95. године убили 1.200 људи.
Аутобуси су довозили цивиле, 2 војна полицајца би групу од 10 људи са везаним рукама довели двестотињак метара пред њих а они би их стрељали, и тако се све понављало на сваких 10 минута.
Ако су на сваких 10 минута стрељали једну групу од по 10 жртава, да би стрељали 120 таквих група требало им је најмање 20 сати а никако 5.
Поред тога што је ово незамисливо брз темпо, човек треба да има доста маште да би ово могао да измисли.
Ниједан судија на свету не би пропустио шансу да преиспита ову једноставну рачуницу.
То није био случај са судијама хашког Трибунала који су прихватили да је за 5 сати убијено 1.200 људи у групама по 10.
То значи да је убијено 120 група од по 10 људи за 300 минута, на свака 2 и по минута по једна нова група довођена је из аутобуса удаљеног 200 метара.
При чему је сваки појединац морао да испразни џепове завезаним рукама, да се изврши контрола над убијеним а остало је времена и за ракију и цигарету како је Ердемовић навео.
Нормалне судије би одмах наложиле реконструкцију овог догађаја, уместо тога хашки Трибунал се жестоко противио реконструкцији.
Као и самој помисли да се саслушају Ердемовићеви саучесници како би се преиспитала очигледна невероватност његове приче.
Запањујуће је у којој мери судије не желе да чују ништа друго осим оног што Ердемовић жели да исприча.
А најбоље је причао када је оптуживао Србе износећи своју причу са електронским измењеним гласом, заштићен иза судија и дебелог шпанског зида.
Као бравар, што му је професија, Ердемовић никад није зарађивао новац, јер је као плаћеник у рату много боље пролазио.
Доста боље од Срба којима на крају остадоше дечије жртве, хладне ћелије и миленијум робије.
А у миру овакви прођоше још боље.
Звог овог свог сведочења крунски сведок је добио нов идентитет, бјанко чек и кућу у другој земљи света...

Pod Ostrogom kod donjeg manastira trci covjek prema wc- u i skontah ga i derem se op op op, prihvati dreku jos par njih. Dodje pred sami wc covjek dize ruke i kaze op op op

KAFANA 176

DORUČAK 52

OSTALO 208

šamac 311

OKFEST 219

bilderana 41

BRT 100

gorivo 212

JANUAR  1359

februar 714

MART 839

APRIL  810

maj 2139

JUNI 1156 

2021 MD-  7880