02/28,2021

prvi mart

02/28,2021 Posted to Generalna

За мене је 1. март 1992. дан кад су убили дијете у мени и када је почео лов на све српско у Сарајеву и околини, а касније и широм Босне и Херцеговине.
Добро се сјећам тог дана. Враћени смо из школе, барикаде су постављене и телевизор се не гаси. Телефон стално звони, свако се за сваког распитује и сви говоре да почиње рат. Некако са првим мараком, стари је отишао на спрат, гдје се задржао десетак минута. Одлучио сам да видим гдје је и полако се прикарао полуотвореним вратима од спаваће собе на спрату.
Провирио сам и видјео старог како покушава да расклопи пушку. Гледао сам га неколико минута и на крају упитао:
- "Хоћеш да је ја расклопим?"
Стари подиже главу и поче њемо да гледа у мене, сигурно неких пола минуте, те рече:
- "Знаш ли је расклопит'?"
А ја сав сретан рекох: - "Па, болан тата сваки дан их у касарни расклапам."
Он некако тужно отпухну и рече: "Знам да знаш, сваки си дан с војском, од како си проходао."
Зграбио сам је и расклопио у трен ока, а како да је не расклопим кад сам их до тада на полигону касарне, која се налазила 50 метара од моје куће, расклопио на хиљаде. Посебно оним лијеним војницима, што смо им ми дјечаци чистили оружје.
Кад смо завршили стари рече:
- "Знаш Бојане, почиње рат и молим те почни ме слушат'. Немој никог изазиват' и молим те мани се приче о рату и Србима кад си с другом дјецом. Знаш да смо сами овдје и морамо се пазит'. Ако буде пуцања буди спреман да са мамом и братом претрчиш у касарну, а ја, ђед и баба, полако ћемо за вама. Ноћас ја и ђед дежурамо, ви спавајте, а ти по дану дежурај".
А ја се некако брецнух и упитат старог: "Што дежурамо?"
Тата се уозбиљи и рече: "Да нас не убију и не заробе, видиш да су данас убили човјека јер је Србин. Молим те почни слушат Бојане, ово није игра. А сад иди у собу са братом и ником ни ријеч о овом вечерас".
Отишао сам, али сав окамењен и у ушима ми је само звонило, да нас не убију и не заробе.
Први пут сам помислио, да би нас комшије могле поубијати. Обузео ме страх од те помисли. Страшан страх се понављао сваке вечери, наредних два мјесеца. А дању сам од тог страха некако био ослобођен и чим би отворио очи, гледао би према касарни, јер некако осјећао сам сигурност кад видим војску.
Некако од те ноћи кад смо расклопили пушку, престале су све игре у комшилуку. Убили су нам и пса, да лакше прилазе кући. А онда је на Ђурђевдан 1992. године тата послао, мене, брата и маму у изгбјеглиштво.
Тата, ђед и баба су остали кући. Посље првог претреса куће, тата је побјегао у касарну и изашао са војском. Видјели смо га кад је дошао на неколико дана, да нас из Будве премјести у Панчево, код кумова и вратио се у Хаџиће, да ратује.
А ми смо остали до септембра, те грдне 1992 и онда смо се вратили у Хаџиће. Бабу и ђеда смо размјенили у децембру 1992. године, јер тата и ђед Гавро су нашли неке муслимане и дали их за бабу, ђеда и стрину Ковиљку.
Ђеда смо у стан уњели у ћебету, није могао да хода, јер је био измучен глађу у муслиманским казаматима. Њему су тада биле 74 године и био је старац, али то комшијама, није пуно значило. Он је био православни Србин, а као такав није могао бити слободан човјек, у сувереној и независној Босни и Херцеговини, баш као у вријеме НДХ.
Баба је била сва испрепадана, од скоро свакодневне тортуре, а и она је била у затвору неколико дана. А кад су је пустили, у кући је нашла муслиманску породицу из Фоче, па је од свог имања, које није било мало, имала само једну собу. Причала је, колико се испрепадала, када су комшију Шпиру заклали муџахедини, које су наше комшије довели из исламских земаља, да чине зла Србима. Причала је о ноћи, кад су силовали комшиницу Анђелку, док су њеном синчићу Горану држали питољ у устима и да је дијете болесно од те ноћи. Причала је и како се наспавала само једну ноћ у затвору, који је био затвор за Србе и који је био у нашој школи.
Преживјели смо заједно у Хаџићима, најстрашнији рат, какав су само окусили Срби у Сарајеву и можда Руси и Чечени у Грозном. Преживјели смо, пушкарање, снајпере, бровинге, гранатирање из свега и свачега, од стране комшија муслимана до УН снага за брзе интервенције, па и бомбардовање НАТО пакта, у којем су на нас бацали бомбе и тоне осиромашенох уранијума, од којег смо поњели смрт гдје год да смо пошли.
Преживјели смо живот без хране, струје и воде. Преживјели смо и нису нам рова узели. А ми смо све дали за Републику Српску и отишли на све крајеве свијета, јер нисмо имали више шта да дамо, а поњели смо чак и мртве, да комшијама не сметају и само да нас не гоне више, те да останемо православни Срби.
Да не будемо као наше комшије, што вјеру промјенише, па нас сад због ње гоне и убијају и којима су сви бољи од нас, па чак и Талибани са Истока. Преживјели смо и ону ноћ 1995-те, кад су нас продали, па и ону кад смо кренули у избјеглиштво фебруара 1996. године, па колективне смјештаје и редове за храну на казанима.
Преживјели смо све лажи о нашем народу. Преживјели смо све и свашта, ми Срби, у свим нашим земљама. Преживјећемо и Босну и Херцеговину, овакву каква је. Једноставно, да нам дјеца не би памтила дане, какве ми памтимо и да нам се историја не би поновила.
А коме је до тог дана, у којем је почео лов на Србе у БиХ, нек га слави, на своју част. Ми Срби имамо шта славит из дуге нам историје. Имамо ми дана, у којим о јунаштву причамо, у којима смо градили Царства и на земљи и на небесима.

Comments (0)

02/26,2021

fd

02/26,2021 Posted to Generalna

Tačno je godinu dana od ovih simpatičnih osmjeha.
U međuvremenu, od najsmješnijeg Covid-19 virusa, u Srbiji je stradalo duplo više ljudi nego od NATO bombi 1999. godine.
 https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/154780054_10222244941287002_1929546472242989477_n.jpg?_nc_cat=104&ccb=3&_nc_sid=8bfeb9&_nc_ohc=G0p_BUW8QukAX_OPTc-&_nc_ht=scontent.fbeg5-1.fna&oh=4da2c6d4c555321ccc8add1e0da7a8b4&oe=605D737E
 
 
Mama ulazi kod Muje u sobu, a on šeta gore-dolje. – Mujo, sine, zašto stalno šetaš po sobi? Zar danas nemaš onlajn nastavu? – “Mama, danas smo na izletu!”

Comments (0)

02/25,2021

YEBA

02/25,2021 Posted to Generalna

NAMA TREBA FILM O STRADANJU I PROGONU NASEG NARODA OD TERORA I ZLOCYNA OVE ANTISRPSKE NAPRDNE IZDAYNICKE VLASTI.DA SE PRIKAZE KAKO BI SE NAPRDNI NAROD YEBA ZA DINAR A ISPASTA POSTEN SRPSKI NAROD.AL TAJ FILM NE BI BIJO POPULARAN JER BI SE MNOGI PREPOZNALI,POGODLA BI NJI ISTINA. DA SE NE ZABORAVI

Comments (0)

02/25,2021

vakcina goci bend

02/25,2021 Posted to Generalna

Vakcina

Nece Gara da primi vakcinu
ona bocu prima na Sokocu
Zaklela se i sebi i Bogu
da virusi nista joj ne mogu
za rijec Kovid ne zeli da cuje
u Koronu ona nevjeruje
Ref.
Nece Gara da primi vakcinu
ne priznaje svjetsku medicinu
nece Gara da primi vakcinu
ona bocu prima na Sokocu
Da se ne bi ipak nervirala
tri puta se dnevno testirala
rakija joj mirise ko prije
nikad ukus izgubila nije
Bliski kontakt imala je brate
u krevetu provodila sate
Korona joj ocigledno godi
Romanijom sad blizance vodi

Comments (1)

02/25,2021

borić novnković

02/25,2021 Posted to Generalna

ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ КАО ОРУЖЈЕ СПЕЦИЈАЛНОГ РАТА.
Борис Новковић сатаниста и војник тамне стране.
Постоји неколико доказа за то. На пример назив оркестра и стихови најпознатије песме.
1. "Борис и ноћна стража" ... НОЋНА СТРАЖА
2. "А ја ћу умријети од љубави" КО ЈЕ ЈОШ УМРО ОД ЉУБАВИ? Ђаво, сотона ето ко
3. "Продала си сузе, другима" ЖЕЛЕО ЈЕ ДА КУПИ ЊЕНУ БЕДУ И ПЛАЧ ОН ЗА МАЛЕ ПАРЕ ВЕРОВАТНО АЛИ ЈЕ ПОПИЗДЕО ЈЕР ЈЕ СПАШЕНА И ИЗВЕДЕНА НА ПРАВИ ПУТ. ПРЕСТАЛА ДА СЕ КУРВА, ДРОГИРА И КРАДЕ НАЈВЕРОВАТНИЈЕ. ОПАМЕТИЛА СЕ
4. "Ноћима ја сањам твоје трагове" КО ЈОШ ЊУШИ И ПРАТИ ТРАГОВЕ? ДИВЉА ЗВЕР. ЗВЕР!
5. "Биће рата кажу сви" УПОЗНАТ СА АГЕНДОМ ГРАЂАНСКОГ РАТА У СФРЈ. ЈОШ 1987. ЗНАО А ТАДА СЕ НАЈБОЉЕ ЖИВЕЛО
ЛУМИНАТ. РЕПТИЛ И АНУНАКИ.
6. "Да ме барем нешто удари" ПРИЗИВА НАСИЉЕ МАЗОХИСТА.
7. Рефрен у песми "комитебеузе..." Понавља тачно 6 пута ШЕСТ! ПРОВЕРИТЕ. СВАКИ ПУТ КАДА НА РАДИЈУ ПУСТЕ ПЕСМУ ОНА СЕ ПОНОВИ. СВЕ ОВЕ РЕЧИ ШЕСТ ПА ШЕСТ ПА ШЕСТ ПА ШЕСТ ПА ШЕСТ ПУТА...
8. Тамара БИБЛИЈСКО ИМЕ НА ХЕБРЕЈСКОМ ЗНАЧИ ПАЛМА. ПАЛМА ЈЕ СИМБОЛ ПОБЕДЕ. НИШТА ГОРЕ ОД ОНОГ КО НЕ УМЕ ДА ГУБИ.
9. Звучни Ефекат на бубњу у песми се зове reverse hall. ТО ЗНАЧИ ХОДНИК УНАТРАГ
10. Соло у песми је одсвирао ђаволски добар гитариста. Не знам му име али је потписао крвљу уговор 100% свака нота на свом месту и динамички прецизно.
Ако сте зинули не верујући шта сте прочитали кликните срце да се спасите јер НЕ ВЕРУЈЕТЕ шта сте прочитали.
</P> <P class=comments_link><A href=Comments (0)

02/25,2021

v

02/25,2021 Posted to Generalna

MILAN BARD ŽIVADINOVIĆ RADIO ZA DESET NJEMACKIH  MARAKA, IGRAČI IMALI JEDAN OBROK DNEVNO U MENZI IVAN LOLO RIBAR I MARKICU ZA PREVOZ.ODU U BAČKI JARAK DJE JE BLATO DO KOLJENA I ZABIJU 5 KOMADA,DEMONSTRIRAJU ŠTA ZNAČI JOGA BONITO A LALATU FALE RED BUL SOKIĆI,SENDVIČI SA PEČENICOM I TRAVA SA VEMBLIJA.
 
 
• Tata, kako se brod održava na vodi?
• Ne znam, sine.
• A kako leti avion?
• Ne bih znao, sine.
• Kako slika dolazi na TV ekran?
• Stvarno ne znam, sine.
• Tata, ljutiš li se što te toliko zapitkujem?
• Ni najmanje. Kako ćeš naučiti ako ne pitaš.

Comments (0)

02/24,2021

0 bodova

02/24,2021 Posted to Generalna

Sjedili jedan dan Mujo i Haso u kafani i redali rakijice jednu za drugom, razgovarali o svemu pa Mujo upita Hasu: “Haso, čovječe. Znaš li ti da su Amerikanci oni koji su izmislili teleskop za gledanje zvijezda?” Haso klimnu glavom pa reče: “Naravno da znam, gdje neću znati…” Mujo zali s još jednom rakijicom pa upita Hasu: “A Haso, znaš li ti kako su periskop za gledanje iznad vode izmislili Rusi?” Haso opet klimnu i reče: “Normalno da znam, gdje da ne znam…” Mujo pogleda Hasu pa ga ispali: “Pa dobro, a da li znaš da su Bosanci izmislili spravu kojom se gleda kroz zid?” Haso zastade i razmisli pa zbunjeno odgovori: “Ma daj bježi, kakva je to sprava, Boga ti? Nikad čuo.” Mujo ga klepi po ramenu i nasmija se pa reče: “Pa prozor majmune, prozor.”

Comments (1)

02/22,2021

DARA IZ JASENOVCA

02/22,2021 Posted to Generalna

Никад ниједна пјесма није у мени створила толико емоција и слика, као Драга Стрина, од Коље Пејаковића, кад год би је слушао. А ријетко је чујем. Тешка је и боли. Стара вуцалица, у пјесму ставила све, што је очима видила, ушима чула и сузом из срца оплакала. Судбину своју и судбину рода свог. Сву ону истину, о којој пише Црњански у Сеобама. Сва она ратничка страдања, о којима пише Стеван Јаковљевић у Српској Трилогији. Сјетиш се ликова о каквима пише Небојиша Јеврић у Ратној Трилогији и Српском Рулету. Све то наш добри Коља у пјесму ставио. Пјесму, од које заплеше сјећање, на милион ликова које знаш. А онда почну да лете слике рата. Створи се укус шунке у устима, што кум из Панчева у гладној ратној години, преко ко зна колико руку посла. Језа те низ стомак прође, од сјећања на звук гранате. Дах се стисне у грудима, од сјећања на крик оца, који вапи за помоћ и беспомоћно шири крваве руке, док му дјете у крви кркља. Сав од бола претрнем од слике друга на носилима и опуштене дјечије руке која оставља крвав траг. Потеку од тога пред очима крваве Сава и Дрина. Видиш поклану српску нејач. Јасеновац, Јастребарско, Паг, Козару, Пребиловце, све јаме пуне Срба и слике логораша из задњег рата, кад их размјенимо из Сарајевских казамата. Тих живих лешева, жељних само једног даха слободе и кришке хљеба. Сјетим се прскоса једне генерације ратника и Обилића мог времена. Обилића, о којим не смије да се пише, јер слобода код нас увјек муца. Зболе ме сви они, које однесоше пороци, у оним послије ратним шугавим временима. Временима, у којима ако останеш човјек, постанеш сиротиња. Сиротиња, која бол пороком лијечи и пјева, док је мука једе. Једе, јер све надарено на крају колоне иде, а мутави коло воде. Замиришу пред носом сви мамурлуци, мирисом трулог сјена и пропалог човјека. А на крају пјесме, радосница суза, од Божје љубави и милости, због које постојимо и као народ, а и као људи. Све то добри Коља, у мало више од четри минута стрпа. Данас је слушам и пишем. Спремам себе да сутра одгледам Дару из Јасеновца. Ред је, да је сви одгледамо и молим вас не говорите да вам је тешко гледати такав филм. Тешка је наша мука, а не филм, који се може гутљајем излијечит и заборавит. Филм, од којег можеш само тешко заспат мртвим првим сном, ако си човјек и то је све. А ви учитељи, ако сте људи, реците дјеци, да гледају Дару. Јер боље је, да филм остави траг, већ да срце боли од времена и бремена.

Comments (0)

02/22,2021

Osuđenik izbjegao smrt, umro od korone

02/22,2021 Posted to Generalna

Вечерас, кад пређошмо ентитетску линију, ја и колега вриснушмо у глас: ''Добродошли у Републику Српску''! Лијеп осјећај, послије тешког дана и натезања у Живиницама на изборима за Сребреницу и вјечне борбе за опстанак Срба у овој проклетој земљи. Осјећај, који имамо само кад идемо кући. Није тако било прије равно 25 година на данашњи дан. Није и такав дан више никад, па ни по цјену смрти, имати нећу. У том дану сам гледао иза себе крајеве, које остављам и који више нису моји. Слушао сам ћаћино чутање и гледао сам сузу на мајкином лицу. А како ми је град излазио из видокруга, осјетио сам топлоту сузе и на свом. Сјећам се свега из тих мучних дана, у којима су и цигани чергари били господа за нас. А дали смо све и добили смо сваку битку. Мушки смо водили рат и то сви. Мушкарци, жене, старци и дјеца, сви, баш, сви. Гинуло се и пјевало се. Знали смо шта бранимо и знали смо да нема назад и успјели смо. То наше тадашње јединсто ми је и најлијепша успомена на рат. Али ипак продаше нас. Сјећам се те муке с краја рата. Оних демонстрација нас дјечака и дјевојчица, које поведошмо и за које свијет није хтјео да чује и не само свијет, већ нико. Не дођоше слике ни до Београда, а камо ли даље. А само смо хтјели да останемо на свом. Памтим дан, кад са покојним Батом одох да му помогнем, да ископају покојног му оца. Кад нам у повратку теку сузе у потоцима и кад украденом ракијом деремо грло, да од бола урликали не би. А тек нам петнаест љета. Чујем и ону гробну тишину из посљедње ноћи у оној једној кафани, у којој ме примише међу одрасли свијет. Онај звук уздаха, који се отме из груди посљедњих гостију икада. Одутам и у ону непрегледну колону у сњегу и леду. Побједнике, који изгледају поражено као никад нико. А онда се сјетим тог јутра у Братунцу и радости од поновног виђења са оним које волиш. Грлимо се и љубимо, као да се нисмо видјели годинама, иако се нисмо видјели само тих неколико претешких дана. Прошетају пред очима колективни смјештаји, ред на казану и сва она избјегличка мука. Није прошло много, тек 25 година. А, ето, још је све фришко, али не боли. Данас ме боли Мали Зејтинлик и сва та отета младост. Младост, коју до дана данас не обиђе нико од оних који нас воде. Ни цвјећа, ни вјенца ,а ни једно обично хвала. Боли ме и што их не спомиње више нико и што за њих нема ни почасног строја и почасног плотуна. А кунем вам се, да бољих од њих имали нисмо, у читавом нашем роду. Тјешим себе, да ће једном истина да нађе пут. Надам се, да ће неко о њима и свој нашој ратној муци снимити филм, па макар чекали још 25 година. Али бар да нешто остане дјеци. Да знају какви су им ратници очеви били и какве су јаде изгурале њихове мајке. Да знају за један град и једну генерацију која је створила Републику Српску. А тамо одакле само, више никад нико вратити неће. 21.02.1996-21.02.2021.

Comments (0)

02/20,2021

44 FEB VELJ 93 poticaj

02/20,2021 Posted to Generalna

DORUČAK 85

SOKOVI I TO 98

KAFANA 165

STELJA 22

BATERIJA 15 

MAŠINA ZA SUĐE 100

gorivo 85

jakne 100

poticaj 93

 

Comments (0)

02/18,2021

V.B

02/18,2021 Posted to Generalna

Нема ми ништа тужније и смјешније, од бораца за људска права, који у кафану не смију сами ући. Или од оних наказица, што те никад ничим задивит не могу, осим одабиром боја, које спаре на себи. Па често мислим, да су залутале са Афричког Купа Нација. Животно искуство код таквих не постоји и жестоко су искомплексирани, јер су и физички и умно дебело заостали. Кетећи у кући и маштајући о некој једнакости, која баш нигдје не постоји. Нешто мало школе су завршили и то им је толико нашкодило, да је боље да нису ни слова научили. Јер такви нити су икад били прихвачени од здравог друшта у којем влада љубав и сабрање, нити су се икад запитали, да можда то одбацивање не долази од њих самих. Такви мрзе људе око себе и све би дали да нису Срби. Непрекидно се доказују пред неким само њима познатим свијетом и јеже се на помен Младића, Јасеновца, али и цјелокупне српске историје. Наводно, ако неко воли отаџбину, Православље и свој народ, тај нема ширину коју имају они. А онда читав живот траже подршку од било кога, па не ријетко и од највећих душмана. Иду и вуцарају се по оној усраној Федерацији, која је за њих врх слободе, а тамо у стварности живи 2% Срба и етнички је очишћена, још 1992. Иако тамо бар 30% њих има, да не знају читат и писат, али то је за те ретарде нешто посебно, јер рекох, да би и њима било боље да слова нису научили. Врх екстазе је одлазак у оно усрано Сарајево. У којем је за њих култура на виском нивоу. Једу се ћевапи и руком се дупе брише, а цех плате добре бошње, јер с њима неће баш нико нормалан да дангуби. Они их тамо дочекају са дивљењем, какво добију само ретарди попут Чеде Јовановића и таквих случајних Срба. Усликају се на Башчаршији, са све џамијским голубовима и пошаљу слику своје кратке памети свима на друштвеним мрежама. Аферим глупани и молим вас видите, да дјецу осунетите и да не чекате ништа, већ да будете исто шта и тај културни древни народ, који се од '93 зове Бошњацима. Немате шта дангубит и чекат, јер Србе мрзите више већ ''добре'' комшије, који су такође некад били Срби. Исто као и ви, што ходочастите по граду у којем је убјено више од 8000 Срба у задњем рату. А за ове брокиње за људска права, надам се, да имају боја за хиџаб у 101 нијанси. Видите, да ми кажете, да историја не почиње 1992, а ја вам ево дајем слику из 1914, дан послије атентата, гдје ломе и уништавају све српско, ако треба додаћу и из 1941 и 1992.
Слика може припадати једна или више особа
9393
42 коментара
7 дељења
Свиђа ми се
Коментар
Подели

Comments (0)

02/11,2021

bori

02/11,2021 Posted to Generalna

KAZE MI NEKA ODAVNO BILO NA FEJSU KAKO SAM RUZAN,A JA JOJ ODGOVORIM, A TI SI MNOGO LEPA, KADA TE MISEVI VIDE,SKACU NA STOLICU OD STRAHA, ODMAH ME BLOKIRALA,

Comments (3)

02/10,2021

munira

02/10,2021 Posted to Generalna

Не постоји разлика, између, Мунире мајке Сребренице и Америчке Академије филмских умјетости, јер су на истој страни. На страни, лажи, преваре и зла. Те ми и ти људи, који о филмовима одлучују, дјелују, као да имају Мунирино знање. Нема ту неке разлике, осим што је Мунира касније до пара дошла, па је ружна и стара. Није се имала кад напуцат. Али сад кад се праве филмови о Сребреници, вјерујем да ће и Мунира имат своју причу и сценарио, да помогне Јасмили. Свијет, који одлучује о филму мора да помогне, јер тај исти свијет је направио Сребреницу. Само је тада Алија одабрао главне глумце, а остале низ воду пустио. Сад ће наредних 100 година правит филмове и добијати Оскаре. Дара из Јасеновца није добра том свијету, јер је истинита прича о злу наших комшија. И није се Дара из Јасеновца аутобусом одвезла код својих, као Мунира из Поточара. Јер ви сте, наше добре комшије оргнизовано довозили српску нејач, да је кољете. Вјерујем, да ће вас зле силе Оскаром наградит, јер већих глумаца нема у Црном таласу свјетске историје. А ја вам се успут посерем на Оскара и сву вашу Америчку Академију филмске умјетности.

Comments (3)

02/10,2021

boro radić

02/10,2021 Posted to Generalna

 DO MOJE 18 GODINE IZGUBIO JE TACNIJE PRODAO I DAO SVOM BRATU A MOM STRICU 2 STANA U CENTRU VALJEVA, 2 VIKENDICE, FIRMU,A NISAM IMAO NI PUNIH 19 GODINA KADA JE I KUCU IZGUBIO ZBOG BRATA, TACNIJE UZEO JE 2000 GODINE KREDIT OD TADASNJE KRUNA TREJD OD 35000 NEMACKIH MARAKA, A KUCU STAVIO POD HIPOTEKU DA BI SKOLOVAO CERKU SVOG BRATA, KAMATA JE BILA 10 % MESECNO,DUG NARAVNO NIJE IMAO ODAKLE DA VRACA,KAMATA NA KAMATU I OD 18 FEBRUARA 2003 ZIVIM KAO PODSTANAR,INACE JA SAM JEDINAC, DA STVAR BUDE GORA OTAC MI JE BIO TAKAV DA SA NJIM U ZIVOTU GOTOVO NIKAD NISAM MOGAO DA RAZGOVARAM NI O JEDNOJ TEMI,SVAKO 2-3 VECE DOLAZIO MRTAV PIJAN ,MA UZAS, UMRO JE 2010 U MAJU MESECU I TAKO EVO MUCIM SE VEC 18 GODINA GOTOVO,KAO PODSTANAR, SA MAJKOM ZIVIM,NE RADIM A ZAVRSIO SAM STUDIJE MENADZMENT PREDUZECA NA VISOKOJ POSLOVNOJ SKOLI STRUKOVNIH STUDIJA 2008 GODINE, NIKADA CIGARU NISAM ZAPALIO,UZORAN COVEK ODUVEK SAM SAM BIO. TAJ STRIC NE PRIZNAJE DUG PREMA NAMA, DODUSE OTAC MU JE MOJ SAM DAO SVE A ON PLIVA U PARAMA, TA SESTRA OD STRICA SA NJOM NE GOVORIM OD 2003 KAD SAM IZGUBIO KUCU ZBOG NJE,PLIVA U PARAMA RADI U INSTITUTU JEROSLAV CERNI UZAS,PRAVI SE DA ME NE POZNAJE BAS KAO I STRIC, I STRINA
 
 
 JA KAD CUJEM REC OTAC IAKO IMAM 36 GODINA I ZA MANJE OD MESEC DANA PUNIM 37 MENI SE SVAKA DLAKA NA TELU NAKOSTRESI,NAJEZI, JBG, TAKO JE KADA SAM IMAO OCA LUDAKA KOJI ME JE OSTAVIO NA ULICI, BUKVALNO, BEZ IGDE ICEGA I BEZ IKAKVOG RAZLOGA I POVODA 
 
 


Comments (1)

02/08,2021

SDS

02/08,2021 Posted to Generalna

Ништа не показује нашу глупост и подјељеност, као поновљени избори у Сребреници и Добоју. Врхунац лицемјерја и подлости људи, који себе називају опозицијом. А одавно пишем да у Републици Српској једино што је горе од власти, јесте оваква опозиција. Власт, која је најбахатија у Европи. И чију слабост би тек видјели, ако би се Миле који пјева, Не ''Може Нам Нико Ништа, Јачи Смо Од Судбине'', повукао под неким притиском. Јер осим њега, тамо нема лика, који би имао било какав утицај на овај народ. Све голи шупак са купљеном дипломом. Ни за једног човјека, од свих у власти немам ниједну лијепу ријеч. Рекох већ, да нам је од власти гора само опозиција. Опозиција нам је саставњена од тешких глупана, на челу са оним Шаровићем. Човјеком, до грла огрезлим у талове и спрегу са криминалним структурама из деведесетих. Те уцјењеним од стране међународних хоштаплера, послије оног хапшења. Човјек, који је довео СДС на маргину политичког живота. Мислим, да не морам писати, шта је свима нама тај СДС значио, јер сви знамо како смо кренули у стварање Републике Српске. Данас је то једна смијешна и жалосна странка. Привидан успјех ПДП није ништа друго, већ показатељ, да је добра реклама пола посла. Али не треба жалит, паре нису наше, већ од странаца. Сад на челу највећег града имамо ријалити звијезду, што комада асфалт. Кад сам видие кључеве на столу, први дан пошто је постао градоначелник, засмијао сам се као будала. Јефтин трик, за сиротињу свих националности и оно мало намишљених грађана свијета са пребивалишем у вукојебинама. Својим сам очима видио, колико га воле такозвани БоОшњаци, радећи као посматрач за Сребреницу у Сребренику, за прошле изборе. Свака част, али то што он ради, радити може сваки иоле ријечит шупљатор. За оног новог опозиционара Нешића, немам пуно ријечи. Можда, да сам из Белизеа или Меделина, пристао би, да ме води човјек са онаквoм фацом и причом. Руку на срце, од свих њих глас би дао оној Тривићки, али да се од ових одвоји и да направи странку. Жена бар мени дјелује да има петљу, а и једина од свих њих је на истој страни историје, на којој би требали сви да будемо. Због дјеловања таквих ликова, ми сад имамо поново изборе у Сребреници и врло лако се можемо вратити прављењу шехидског светилишта, које посјећују исламски фундаменталисти, са разних мердијана. А у једном од најстрадалних српских крајева у свим ратовима на овом простору. Још једном су комшије и странци бацили кост међу наше лешинаре, знајући њихове слабости. Који су сад опет Срби у Сребреници, а у Добоју могу бит шта желе. Нисам пуно паметан, али знам да ме људи читају и све што желим је, да се сви уозбиљимо и покажемо једниство око Сребренице. Да не будемо подјељени и да будемо Срби, а не партијиски послушници из снова наших душмана. Изгубимо ли Сребреницу лако, изгубићемо и Републику Српску још лакше.

Comments (0)

1 2  Sledeći»